Почетак » Вести » Србија » Записи о којима се ретко пише

Записи о којима се ретко пише

И многи су видјели оно најједноставније за виђење: најприје да им нисмо непријатељи, затим да смо им пријатељи, затим да је много смисленије бити исто што и Његош или краљ Никола него вјеровати да је најумнијем пјеснику његов учитељ „подвалио Српство“ а он остао читавог живота блећак или да је краљ који је обиљежио једну епоху историје Црне Горе варао и лажуњао и „србовао“ само да би се домога` београдског престола.

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Као што обично бива, за лоше примјере, па и оне најлошије, увијек се, ради привлачења публике или просто ради разних манипулативних потреба, нађе више простора од оних лијепих.

Тако су врло често много познатији примјери људи који су читав живот провели у Србији или Српској, па су и даље спремни да, било уживо, било на друштвеним мрежама, кажу најлошије ствари о српском народу који им је, ако ништа друго, а оно бар платио школовање, претпостављајући да су дјеца из Црне Горе наша дјеца. Било је, заиста, таквих отрованих душа (а чак и међу њима – каснијих покајника, који су прошли дукљанске фазе).

Међутим, срео сам – и премда бројке нису важне, рећи ћу и не тако мало – људи који су у Београд, Бању Луку или Фочу дошли сасвим магловитих или чак сасвим искривљених представа, са оним типичним ставом презира који те не спрјечава да одеш „мрском непријатељу на буџет“, а који су живећи са нама заиста проширили видике а неки од њих и постали оно што су им били преци, што смо им и ми другари. Нисмо им ми никада ништа тражили (знам да тај простор боли сваки пут када га протуве злоупотријебе, али то је простор љубави која не може да постоји без могућности да повриједиш другог или да те он повриједи и изневјери – јесмо ли се икад питали како је Богу било када га је Адам пљунуо?), понекад смо са неким од њих причали о историји, понекад само ћутали и били то што јесмо.

И многи су видјели оно најједноставније за виђење: најприје да им нисмо непријатељи, затим да смо им пријатељи, затим да је много смисленије бити исто што и Његош или краљ Никола него вјеровати да је најумнијем пјеснику његов учитељ „подвалио Српство“ а он остао читавог живота блећак или да је краљ који је обиљежио једну епоху историје Црне Горе варао и лажуњао и „србовао“ само да би се домога` београдског престола.

Пишем овај запис и због њих, а они ће знати ко су. И знам и ја да године и сати и дани које смо провели заједно данас и њима и мени вриједе и као златне успомене и као залог нечега у шта људи данас ријетко вјерују: да, има и даље људи којима другарство и аргументи и поједени хљеб нешто говоре и о садашњости нашој и о прошлости наших предака. Јесте, има много оних првих, али има и оних других о којима, ипак, ријетко ко нешто запише.

ИН4С