Почетак » Вести » Србија » Танасковић: Треба ли се бојати Карла Билта и кад дарове доноси?

Танасковић: Треба ли се бојати Карла Билта и кад дарове доноси?

СА БАЈДЕНОВИМ ДОЛАСКОМ НА ВЛАСТ ОГЛАСИО СЕ „ЗАПАДНИ ХОР“ ПОВЕЗАН СА БиХ И КОСОВОМ*

  • Бивши шведски премијер, који је био специјални изасланик ЕУ за Балкан и високи представник за БиХ, као и копредседник Дејтонске мировне конференције, недавно јена тридесетак страна поднео извештај Европском савету за иностране послове, насловљен „Босна ка рату, ка Дејтону и ка спором миру“
  • Тај Савет броји око 35 чланова, а Билт, који је један од тројице његових копредседника, не гаји никакве специфичне антипатије према Србима. У његовом извештају ипак је приметно одустајање од тражења криваца за ограничене домете остваривања Дејтонског споразума на само једној, српској страни, што је свакако позитиван и обећавајући помак, поготово ако није (а вероватно није) само Билтово лично опредељење
  • Не треба неговати никакав оптимизам без покрића, али, без обзира на сва суморна и нимало неоснована предвиђања предстојећег јачања притиска на Србе, наговештаја измењеног приступа несумњиво има
  • Треба бити опрезан, али ће током наредних четврт века, маневарског простора за остваривање истинских интереса грађана БиХ, без довођења у питање њихових националних права, како изгледа, ипак морати да буде. У супротном, не само да ће Билтов дејтонски „плафон“ бити недостижан, већ ће се на заједничкој кући провалити и монтажни кров

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ОД тренутка кад је постало јасно да Доналд Трамп није успео да одоли страховитом притиску онога што се често назива „дубока држава“, а који је „демократски“ и интензивно трајао све време његовог четворогодишњег мандата, огласио се читав хор оних који су у међународној заједници не неки начин повезани са бившим југословенским простором, а првенствено са „Косовом“ и са БиХ.

Све се усталасало, пробудили се притајени играчи, свако би да се што боље позиционира у претпостављеној новој конјунктури на коју ће битно утицати линија деловања и модус операнди, за које се определи новостара администрација у Вашингтону.

Роје се разне спекулације и предвиђања, уз опште мишљење да ће до неких промена свакако доћи.

Кад је о „Косову“ реч, Џозеф Бајден је љубопитљивима помогао деликатном честитком Дана државности председнику Србије, у којој хладно поручује да преговори између Београда и Приштине треба да буду усредсређени на крајњи циљ: „узајамно признање“, што је од адресата већ добило званични одговор, тако да су ствари на том плану (за сада и вероватно за дуже време) у оном најбитнијем јасне.

Следеманеврисање, натезање, притисци, једномречју – Лајчак…бусинесс ас усуал.

Да се разумемо, „узајамно признање“ је сасвим сигурно било коначна мета и на даљинском нишану Трампове администрације, али су он и његово окружење сматрали да до тога треба стићи конструктивнијим путем равноправнијег уважавања обеју сучељених страна и јачањем узајамних привредних веза, односно реалном нормализацијом за грађане и подизањем њиховог бедног животног стандарда. Није сигурно ни да ће Бајденова администрација од тога потпуно одустати, али је одраније познат и крајњи циљ америчког ангажовања, још од бомбардовања Југославије, сада и са највишег места изричито обзнањен.

У вези са (дејтонском) БиХ неизвесност је већа и, рекло би се, суштинска.

Узмувао се Валентин Инцко, огласио се и времешни ветеран југословенских смутњи Стјепан Месић, наговештавају се приоритети новог високог представника, наравно Немца, домаћи политичари повишавају тон и појачавају галаму, експерти (а још више „експерти“) утркују се у предвиђањима на основу искуства и „поузданих извора“… завладала је општа гужва у политичкој арени, а не мање и на трибинама овдашње неславне чаршијске и махалске арене.

Многа од ових оглашавања не заслужују нарочиту пажњу нити доносе неке значајније новине у постављању досадашњих актера у босанским пословима и работама, већ су више анимирање пратећих вокала у ишчекивању наступа главних солиста, а свакако и диригената који још увек бирају своје палице. Међутим, један одавно присутан, од почетка југословенске кризе такорећи дежуран глас политичара и дипломате који је у свим њеним фазама играо активну улогу не би, ипак, требало пречути и олако прећи преко порука које у овом тренутку налази за сходно да саопшти.

Реч је о Карлу Билту, бившем шведском премијеру и министру иностраних послова, али и специјалном изасланику ЕУ за Балкан и високом представнику за БиХ средином деведсетих година, а пре тога копредседнику Дејтонске мировне конференције.

Билт је, наиме, недавно на тридесетак страна поднео извештај Европском савету за иностране послове (ЕЦФР), насловљен „Босна ка рату, ка Дејтону и ка спором миру“.

Овај Савет, чији је Билт један од тројице копредседника, а који броји око 35 чланова, окупља углавном бивше високе европске званичнике, дипломате, представнике невладиног сектора, експерте и тзв. независне интелектуалце. Међу члановима су, рецимо, и Мирослав Лајчак, а и Марти Ахтисари. Да се зна.

Као што му и назив каже, ЕЦФР има саветодавну улогу у утврђавању спољне политике ЕУ и није без утицаја, а у сваком случају одражава идеје које су у оптицају при сагледавању и процењивању политичке ситуације и кретања у областима и у вези са питањима за које је ЕУ заинтересована.

Балкан и простор бивше Југославије несумњиво спадају у европске приоритете, не толико због магловите перспективе проширења, о којој се стално дебатује и у коју се свечано заклиње, већ услед интензивирања мигрантске кризе, која је драматично упозорила Брисел на нефункционалност дејтонске скаламерије, затим због забринутости за општу стабилност региона, а и најављивања амбициознијег америчког наступања у обновљеној координацији са ЕУ. У том контексту треба посматрати и најновији Билтов „Извештај“.

Тај документ изискује свеобухватну и свестрану анализу оних који се у некадашњим југословенским земљама, а посебно у БиХ, баве спољном политиком, па и политиком уопште. Таква анализа у оквиру нашег кратког осврта није могућа, а потписник ових редова за њу и није стручно најпозванији.

Указивањем на нека својства Билтовог текста настојаћу, стога, само да илуструјем због чега сматрам да његов пледоаје за смисленије европско ангажовање у Босни нема рутински или превасходно пригодни карактер обележавања 25. годишњице Дејтонског мировног споразума.

Период од четврт века од постизања споразума којим је заустављен рат у БиХ Билт је прошле године овако сажето оценио: Током три седмице мировних преговора 1995. године у Дејтону постигнут је један мировни споразум који је јединствен у скоријој историји Европе, компромисни мир из нужде“.

Подсетио је тада на три и по године бруталног рата који је однео више од стотину хиљада живота, проузроковао геноцид, присилио милионе људи да побегну из својих домова, те проузроковао енормну материјалну штету, истакавши да је постигнут “мир који нико није могао да слави, али је свако морао да прихвати”.

Поменуо је и изјаву Алије Изетбеговића из тог времена да то није био најбољи могући споразум, али је у датим околностима био највише што се могло постићи. Наставио је речима да је“Дејтонски споразум дао Босни темељ, а не плафон”,  разочаран тиме што политички лидери нису искористили могућности које нуде Дејтонски споразум, Устав БиХ и процес евроинтеграције.

“Одвише њих су предуго доживљавали тај мир више као наставак рата другим средствима”, приметио је шведски дипломата и позвао  грађане да гледају према будућности и раде заједно у БиХ, у региону и у Европи.

На крају је закључио: “Треба да се сећамо свега што се догодило и да извучемо лекције из тога како бисмо могли почети градити мир за све у Босни, на Балкану и у Европи. То је оставштина Дејтона“.

„Извештај“ за ЕЦФР представља разраду неведене сажете оцене у светлу актуалне опште међународнополитичке и регионалне коднјунктуре и Билтовог предвиђања будућности према којој би ваљало да своје погледе усмере грађани БиХ.

Сагледан у оквиру идеолошких и вредносних координата из којих се не може очекивати да ће један европски политичар попут Карла Билта икада бити кадар и спреман да искорачи, овај „Извештај“ доживљава се као уравнотежен и конструктиван, а са неким његовим оцена последејтонског раздобља тешко је не сложити се.

Ово је важно истаћи како би се његовом тексту што објективније приступило, уз максимално отклањање оптерећења хипотеком неповерења које су у очима Срба, али и Бошњака и Хрвата, овом високом међународном званичнику и чиновнику донеле године ангажовања на бившем југословенском простору.

Кад је о Билтовом односу према Србима реч, на основу његовог укупног досадашњег држања, а и из неколиких личних сусрета са њим, рекао бих да се, уз све резерве, може закључити да он не гаји никакве специфичне антипатије према њима, а Срби су, не заборавимо, у „политички коректној“ перцепцији кругова којима шведски поклисар и посредник припада, стигматизовани као главни виновници свих зала која су се обрушила на простор бивше Југославије.

Билт је убеђени, чак страсни евроатлантиста и жестоки русофоб, уз шта иде и негативно мишљење о православљу, па се такав идејно-ментални склоп неминовно и пренесено у одређеном опсегу одражава и на ставове према Србима. Са друге стране, код Бошњака није омиљен, јер је у преговорима ради заустављања рата у БиХ повремено био брутално реалистичан.

Није био нарочито пријемчив за њихова виктимизацијска очекивања привилеговане благонаклоности на основу позитивне дискриминације према „жртви агресије, етничког чишћења и геноцида“, а запамћена је остала и процена муслиманске ситуације из Билтове књиге „Мисија мира“: „Ако се ствар поједностави, они (тј. Муслимани/Бошњаци) могли су да бирају између тога да имају 30 посто власти на 100 посто Босне или 100 посто утицаја на 30 посто Босне… Алтернатива 100 посто контроле над 100 посто територије Босне није постојала и није смела постојати“.

То је била европска правда за босанске муслимане“, резигнирано је ову пропорционалну рачуницу у „Сјећањима“ прокоментарисао Алија Изетбеговић, запитавши се: Зашто 30 посто? Зашто је скоро 50 посто Бошњака (они кажу муслимана) имало право само на 30 посто Босне?“.

Хрвати, пак, не само да нису марили Карла Билта, већ су га чак прогласили за персона нон грата, јер је изјављивао да би Фрању Туђмана требало позвати на одговорност за ратне злочине.

На порталу „Дневно ХР“ то је овако формулисано: Код нас запамћен углавном по наклоности српској страни за вријеме рата и пораћа“.

Ево како, примера ради, Билт у „Извештају“ укратко резимира стање на ратишту  у БиХ 1995. године: „Лето 1995. године постало је најинтензивнији период рата од његових почетних месеци 1992. Осећало са да би то могло бити последње лето борби: сви су били исцрпљени и одлучни да обезбеде територије пре завршетка рата.Видели смо коначно неуспешан покушај Босанских Муслимана да пробију опсаду Сарајева; заузимање Сребренице од стране Босанских Срба и геноцид који је уследио; хрватску операцију „Олуја“ која је изазвала појединачно највећи акт етничког чишћења у рату; и, најзад, офанзива против Срба у Западној Босни“.

У вези са Сребреницом, никакво изненађење за Србе, али Хрватима навођење „Олује“ као најмасовнијег етничког чишћења у целом рату, и то од једног високог европског званичника, сигурно никако не прија… На свој начин и у границама свога светоназора, Билт је доследан, што наравно не значи и да је у свему и у праву.

Пошто овде нема услова за детаљније представљање и рашчлањавање Билтовог „Извештаја“, можда ће најбоље бити да наведемо, и укратко прокоментаришемо, шест тачака из сажетка који претходи тексту: (1) Међународна заједница ја била тешко неприпремљена за сукоб који уследио после растакања („dissolution“ – термин Бадинтерове Комисије). Посебно је занемарен изазов који је представљала Босна.

У основи тачно, уз напомену да је та неприпремљена међународна заједница у многоме допринела ономе за шта је тенденциозно пронађен термин „растакање“, као да је реч о самогенерисаном хемијском процесу.

(2) Европа сама није била довољна да донесе мир, а САД су прво биле незаинтерсоване, потом реметилачки и, најзад, одлучујући фактор за улажење у кредибилан мировни процес. Русија је у то време била конструктиван актер.

И ово је у бити тачно, с тим што Билтова оцена тадашње „конструктивнисти“ Русије довољно говори о томе каква је Русија за овог шведског политичара, и већину на Западу, једина пожељна и прихватљива.

(3) Рат у Босни је дуже трајао већма услед разилажења међу спољним силама него због подела унутар земље и региона.

Тачно. Може ли се то, у мирнодопским условима, применити и на улогу високог представника, као заступника проблематичних страних интереса?

(4) Основе на којима почива Дејтонски споразум из 1995. године нису се сувише разликовале од онога о чему се расправљало, али се од расправе одустало, пре избијања рата. Усвојено решење ближе је реалности Белгије него Кипра. Опет тачно!

Да је код свих сучељених страна и свих међународних посредника било спремности и истинске воље за наставак дијалога и постизање компромиса,до рата можда не би ни дошло.

Да ли је лекција научена? И да, Белгија је компликована двонационална држава, док је Северни Кипар настао војном интервенцијом Турске, дакле агресијом са стране, чега у БиХ, упркос свим настојањима да се докаже супротно, није било.

(5) После рата, многи политички лидери у Босни дочекали су мир као наставак рата другим средствима, што је озбиљно закочило привредни и друштвени напредак.

Појавно, то тако изгледа, премда је формулација „многи политички лидери“ нетранспарентно и евазивно уопштавајућа.

Ваљало би смоћи снаге и прозвати оне „политичке лидере“ који нису напустили ратну реторику и који, увијеније или отвореније, прете могућношћу избијања сукоба, уколико не буду прихваћени  њихови ставови и услишени захтеви.

Затим, и у томе је Билт симптоматично доследан, у његовом „Извештају“ не помињу се конститутувни народи, већ „многи политички лидери“. А проблем, као што знамо, није и не може бити искључиво у слабостима политичког вођства, већ и у полажају у који се произвољним непоштовањем и дерогирањем одредаба Дејтонског споразума настоје довести два конститутивна народа.

Но, већ је велики напредак то што Карл Билт, у складу са уобичајеном праксом, не прозива само један народ и његовог садашњег политичког првака.

(6) Најзад, биће тешко одржати напредовање Босне или региона без уверљивог и јасно дефинисаног процеса придруживања ЕУ.

То и врапци на грани знају, поготово они балкански, али није лоше да се тај суд чује и од свакако компетентног и искусног шведског дипломате.

У Билтовом „Извештају“ има још много занимљивих и индиктивних оцена и тврдњи, па га свакако треба помно проучити. Оно што је, на крају овог (пре)кратког осврта још потребно рећи, а што се може наслутити и из анотирне презентације тачака из његовог сажетка, јесте приметно одустајање од тражења криваца за ограничене домете остваривања Дејтонског споразума на само једној, српској страни, што је свакако позитиван и обећавајући помак, поготово ако није (а вероватно није) само Билтово лично опредељење.

Изгледа да су неки чиниоци и у тзв. „међународној заједници“ (синтагма-скривалица за најутицајније земље Запада) рационално дошли до тога да не може бити никаквог напретка или релативног успеха у очувању „дејтонске Босне“, ако се не успостави (бар пристојна) еквидистанца према трима унутрашњим субјектима њеног друштвеног и државног бића.

Не треба неговати никакав оптимизам без покрића, али, без обзира на сва суморна и нимало неоснована предвиђања предстојећег јачања притиска на Србе, наговештаја измењеног приступа несумњиво има.

Само да сада не буду сви, а не само Срби, без помињања конститутивних народа, оцењени као подједнако одговорни за застој у развоју и напредовању БиХ, „некооперативни“ политички лидери полако уклањани са сцене и, у име општег интереса, на нови начин произвођене „одрживост“ и „функционалност“ наднационалне заједнице!

Треба бити опрезан, али ће током наредних четврт века, маневарског простора за остваривање истинских интереса грађана БиХ, без довођења у питање њихових националних права,  како изгледа, ипак морати да буде. У супротном, не само да ће Билтов дејтонски „плафон“ бити недостижан, већ ће се на заједничкој кући провалити и монтажни кров.

Да су на окупу и да су мало млађи, незаборавни сарајевски „Надреалисти“ из деведестих могли би и данас имати неисцрпан извор надахнућа.

Све о Српској