Почетак » Вести » Србија » Одбрана Срба у последње дане

Одбрана Срба у последње дане

Када вас у мору шунда српског маркетинга и распеваних реклама за банке и улошке у стилу боливудске продукције, са ТВ екрана тргну и својом лепотом очарају бриљантне и продукцијски беспрекорне рекламе америчке амбасаде у Србији „Ви сте свет“, затворите очи и начуљите уши на оно што наратор прича.
Сматрам да ова кампања, као мали, али саставни део веће, геополитичке и лобистичко-дипломатске машинерије, за циљ има припрему и привикавање јавног мњења у Србији на одвајање Космета као саставног дела њене територије.

То се сасвим јасно да закључити из низа паметно упакованих, али јасно изговорених порука и идеја да достојанство националног идентитета никако не треба везивати за величину територије једне државе, него искључиво за допринос њених грађана данашњој цивилизацији кроз науку, уметност, културу, спорт и сл.

Чак се у једној од тих реклама на питање „Када за државу можемо да кажемо да је велика?“ након низа општих места, у 14. секунди директно одговара са: „Можда би величина државе ипак требало да се мери оним што њени грађани дају свету“, док се у другој, под капом херојства, изједначавају страни агресор и домаћи бранилац.

Ово се, сасвим случајно, савршено уклапа у већ испробану неоимперијалистичку филозофију где савезник добија веома конкретну војну, економску и дипломатску помоћ, док се непријатељ задовољава тапшањем по рамену и комплиментима који не коштају ништа.

Од прве до последње, у рекламама видимо климакс градацију, постепеност сличну оној стратегији спорог кувања жабе, тако да жаба на крају, када је већ касно, ни не схвати да је скувана.

Међутим, 7. децембра објављена је нова реклама, која ће, надам се, освестити жабу.

Овог пута је за описане циљеве на најперфиднији могући начин искоришћен велики српски писац, Борислав Пекић. Цитат из рекламе:

„Треба гледати право. Јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку. Треба љубити земљу деце своје, а не дедова својих. Јер част неће зависити од тога одакле долазимо, него куда идемо.“

Традиционално наивном и обичајно добронамерном – нашем човеку, ствара се илузија да је ово изговорио сам Пекић, у чему је онда проблем?

Ко је један обичан Срба да се супротстави речима свог великог суграђанина Борислава Пекића?

Проблем је у томе што је ово изговорио професор Конрад Рутковски, фиктивни лик из Пекићевог епистоларног романа „Како упокојити вампира“.

Изврсни интелектуалац, хуманиста и професор историје, али и бивши официр озлоглашеног нацистичког Гестапоа.

Лик од којег се сам Пекић двоструко дистанцирао умећући „приређивача“ који насловљава Конрадова писма између себе као писца и Конрада као јунака.

Конрад спорни цитат изговара у свом 26. писму које се зове „Како је професор Рутковски продао душу ђаволу или С оне стране добра и зла“, где парафразира Ничеовог Заратустру.

Писмо представља саму кулминацију паклене мешавине нихилистичког нагона, сукоба са самим собом и покушаја проналажења оправдања, јер је и лик сам, макар сопственим кукавичлуком и несупротстављањем, допринео изградњи једне тоталитарне варварске замисли на тлу цивилизоване Европе, која је за последицу имала непрегледна мора људских лешева.

Пореди ли то америчка амбасада нас Србе, њихове савезнике у оба светска рата, са нацистима?

За једног интелектуалца и бившег гестаповца је сасвим разумљив (али не и оправдан) покушај самопорицања и заборављања прошлости, међутим, овакав модел размишљања је врло опасно тек тако пресликавати у пропагандне сврхе на друге народе и друге историјске околности.

Било да је ово поређење направљено свесно, намерно и под пуном одговорношћу, било да је дошло до површног и брзоплетог истраживања тима сценариста који су правили рекламу, једва чекајући да се ухвате за први цитат из пера неког српског великана који им иде на руку – оба случаја представљају манипулацију пар еxцелленце, повреду части и потенцијални материјал за тужбу.

То се, наравно, неће десити, јер наше Регулаторно тело за електронске медије не кажњава чак ни наизглед спорадично, а у ствари, у својој спорадичности упорно приказивање мапе Републике Србије без Космета, како на Јавном сервису, који важи за режимски, тако и на осталим каналима који слове за опозиционе.

Очекивати супротстављање америчкој амбасади која своје рекламе емитује чак и по два пута у истом рекламном блоку је у најмању руку наивно.

Стога бих понудила један бесплатан савет Амбасади САД у Београду.

Борислав Пекић, славни српски писац, демократа, дисидент и велики патриота, прошлост је промишљао на начин мало компликованији од ваше намерне или неспретне интерпретације; начин метафизички, увиђајући нераскидивост и јединство прошлости, садашњости и будућности.

Да сте заиста желели, могли сте уместо једног од многих фиктивних ликова из пишчевог богатог опуса, цитирати директно њега, самог писца, наводећи његове речи, из његовог интервјуа, а интервју сте могли наћи у издању Службеног гласника „Златно доба дијалога“:

„Немати прошлост је остати без будућности. Али ако тамо останемо, ако се тамо заглибимо, будућност због које смо се у њу вратили постаће недостижна. Проћи ће пре него што схватимо да је све – садашњост. Да је све увек у истој равни. Да је неразумевање онога што је било јуче јемство да ћемо још мање разумети оно што нас чека, а најмање ово што данас радимо.“

Јесте да би за манипулацију овим цитатом било потребно нешто више умешности и труда, бољег паковања у одговарајући контекст, али верујем да бисте и у томе успели.

Пише: Исидора Смоловић

Ауторка је професорка српског и копирајтерка

Велика плана

Данас