Download http://bigtheme.net/joomla Free Templates Joomla! 3
Почетак » Вести » Србија » Терор у Црној Гори: Бог и Стотинаш

Терор у Црној Гори: Бог и Стотинаш

“Ни Бог ме не може померити”, зачикивао је непосредно пред пад Роберт Мугабе и не слутећи да се са велике висине најлакше суновраћује, нарочито ако ратујеш са Богом

Пише: Мишо Вујовић

Зову га Столе или Стотинаш. Столица или сто лица! Плаше се да неће стати, “без гусала”. Већ је опеван и проказан, али је његова клепто“магија” до слепила оковала поданике. ПоСтојан јесте. Дуго и предуго. Један људски век просечног Црногорца ратника – бранитеља рода и племена, он влада. У шта се све није претворио да би опстао на трону. Нема те врсте чији карактер није омирисао.

О каријери да и не говоримо. Неупоредива је, биспримерна али успешна. Као и све без кантара.
Он је пример како човек дисконтинуитета континуирано манипулише вољом невољног и апатичног народа. Нико у историји толико лица није променио а да му се више исплатило од Господара. Када би му се судило за доследност сам би себе погубио на првом рочишту.
Ни онај Господар се, у своје перо, а бастало му је, није у свашта приметнуо, за скоро шест деценија владавине.
И под њиме су стењали поданици. Нису га волели због сујетне похлепе и похлепне злобе. Ником није дао да искорачи. Многе је његова реч прогнала или смакла. Али му је и по томе овај већ одавно умакао. За време старог Господара знало се ко кога посијече и чијом главом руке окрвари.

Данас су незнане убице надмашиле знане и незнане јунаке, а кокаин је кромпиру, као стратешком производу, већ увелико умакао.
Свако монте скупља понте, ко на фирцику омиљеној игри старог Господара. Краљ је делио све и карте и људе. И један и други су гајили велике уши у народу. Има их за извоз. Непресушни расадник конспирације.

Педигриран попут расних одгајивачница. Једноме високом дужноснику прађед је шаптао Виктору Веберу, аустроугарским окупационим гувернеру, ђед се уз уво прислонио Пирцију Биролију италијанском окупационим команданту, отац Вељку Милатовићу, а он је занат учио код Вукашина Мараша.
Подела је било на претек. Али све до доласка комуниста на власт, око језика, вере и нације се нија расправљало. Гложили су се Црногорци за Господара и против њега. Али у крст, српство и Косово им нико није смео таћи. Замисли да једном Чевљанину или Цуци кажеш да није Србин.
“Јесам црногорац Божја ти вјера али српскијега не бива под капом небеском ”, говорили су.
Прочитах у црногорској Википедији да је званичан језик у Краљевини Црној Гори био “црногорски под називом српски”!
Ето и то је могуће, као и све остало код лажног представљања.

Најтрагичније у свему је брисање или нестанак највеће тековине традиционалне Црне Горе : границе између људи и погани. Нигде етичке норме нису чуване и неговане до сакралности као у слободним српским нахијама.
Марко Миљанов је на понуду Аустроугарског посланика да га подржи у сукобу са Господаром, одговорио да се ни један частан Србин с’ туђином против брата не би удружио. Ма какав брат био. Тужно је што су се поново, као и пред одступницу 1915. браћа ућутала. Касније је и Мојковачка битка као античка драма жртве за ближњега, прећутана. Тада је рачуница била јасна. Ако одступе две војске и два краља, две династије ће претендовати на престо, што ће искмпликовати уједињење пројектовано, као и свако зло, у Лондону.

Мишо Вујовић

Данас је мутивода мутне таласе неслоге подигао и ван граница Црне Горе.
“Посрбијанчени” Црногорци са Теразија су камен спотицања. Не само Господару!
И другима неинтегративним грађанима Србије су терет. Другосрбијанцима је и Србија баласт и ње би се ратосиљали за ухлебљење у мало издашнијем протекторату. Као што би поједини епископи радо видели леђа митрополиту Амфилохију. Не би их заболело да им оде једина митрополија са континуитетом слободе.

Наравно господареве црвеногорце нико и не помиње, на њих се,са дуплим документима, ни забране кретања не односе. Они су увек кући.
Гест да се грађанима Србије, забрани улазак у Црну Гору пред почетак нових литија није изненађујући.
Макар и да је идеја потекла из једне главе. Али у консталацији ортаклука обостраност је све присутна попут поделе плена босова и ласкавог облизовања њихових ситних пожмирепа. Уверљиво је саопштење Института за јавно здравље Црне Горе са тврдњом да Србија није испунила задате критеријуме.
Задати критеријуми, осим пасивности зване не мешање у унутарње ствари суседа, подразумевају и прећутну сагласност за разбијање аутохтоног српског бића кроз покушај сламања отпора клира Српске православне цркве у Црној Гори.
Ванредно стање изазвано пандемијом Ковида19, власт је искористила да консолидује редове и појача репресивни апарат, попуњавајући га људима из криминалног миљеа. Истовремено се мобилишу и екстремно – острашћене присталице режима под паролом одбране државе, следећи Господареву поруку да неће узмакнути.

Стратегија забавити грађане страхом и собом или их преокупирати сопственом муком, стара је колико и власт.
Евидентно је да стотинаш постаје батинаш, а од батинаша до робијаша стаза је кратка!
“Ни Бог ме не може померити”, зачикивао је непосредно пред пад Роберт Мугабе и не слутећи да се са велике висине најлакше суновраћује, нарочито ако ратујеш са Богом!

Ин4с