Download http://bigtheme.net/joomla Free Templates Joomla! 3
Почетак » Вести » Србија » Чомски, Варуфакис и Сандерс оснивају „Интернационалу“

Чомски, Варуфакис и Сандерс оснивају „Интернационалу“

Ноам Чомски, Јанис Варуфакис, Наоми Клајн, али и бивши еквадорски председник Рафаел Кореа, као и дојучерашњи претендент на Овални кабинет у Белој кући, Берни Сандерс, само су неки од личности који су се окупили око пројекта названог „Прогресивна интернационала“.

У ери у којој је левица већ одавно изгубила замах и престала да буде надахнуће генерацијама које траже слободу, правду и праведну расподелу друштвеног богатства, група интелектуалацa и бивших државника леве оријентације формирала је ту наднационалну организацију.

Име овог левичарског покрета уочљиво упућује на две чињенице – прво, оснивачи претендују да задрже сентимент на барем прве две од четири „Интернационале“, односно Међународног удружења радника које су основали Карл Маркс и Фридрих Енгелс и да се представе као следбеници и наследници њиховиих идеја. Први део имена покрета упућује да се ради о следбеницима филозофије прогресизма, идеје настале из осамнаестовековног Просветитељства, а која заговара идеју напретка као кључну у побољшању људских друштава.

Зашто Чомски, Варуфакис и Сандерс оснивају „Интернационалу“?

Моменат за оснивање покрета није изабран случајно, што су оснивачи и навели у свом манифесту. Пандемија коронавируса продубила је класне разлике, док финансијски шпекуланти и транснационалне корпорације профитирају, иза чега стоје силе крајње деснице.

Оснивачи Прогресивне интернационале сматрају да само заједнички међународни фронт може да одговори обиму кризе, поврати институције и победи над растућим ауторитарним национализмом, због чега нагласак стављају на јачање међународне солидарности и упозоравају да би свет, након пандемије могао да крене странпутицом – као након Велике депресије која је резултирала Другим светским ратом.

Последњих тридесет, четрдесет година, док је светско богатство расло, а зараде стагнирале, европска социјалдемократија постала је неосетљива за интересе сиромашних радника и грађана, објашњава професор Факултета политичких наука и председник синдиката „Независност“ Зоран Стојиљковић. У таквој атмосфери нужно је настајање једног левичарског алтернативног покрета.

„На левици, а и у синдикатима доминира концепт социјалног партнерства и социјалног дијалога, европског социјалног модела, који функционише у оној мери у којој постоји равнотежа интереса између рада и капитала. Када је она нарушена, очито да је алтернативни концепт, који мења ствари и који излази изван оквира либералног капитализма, нужан. У том смислу, то је очекиван потез, потез који шири могућност алтернативног опредељења за оно што је грађанско, демократско и социјално сензибилно“, каже он.

Три алтернативе, од којих је само једна добра

Свет у постпандемијској ери има три алтернативе, додаје наш саговорник – да се либерално-меритократски капитализам учини још випше социјално неосетљивијим и да доведе до даљих неједнакости, друга је форма политичког капитализма који се огледа у политички ауторитарном кинеском економском моделу, а трећа варијанта је да се тежи „народном капитализму“.

Ова трећа алтернатива подразумева ширење удела у власништву и одлучивању у обнови друштва благостања и соицијалне правде.

„Ова варијанта јесте нешто што отвара неке могућности. То препознајем кроз причу да је ова ситуација нешто што је тренутни калкулус – да се одрже зараде, да би се, цинично речено, одржала тражња, јер ако нема тражње економија слаби и улази у кризу. Постоји трајно опредељење да се води рачуна о минималним зарадама од којих се да пристојно живети, о редистрибуцији, о универзалном дохотку за све грађане, о враћању на неку меру прогресивних пореза… Овај ниво неједнакости који постоји фактички је неодржив и он не искључује само маргиналне слојеве, него и радништво и добар део средњих слојева“, сматра Стојиљковић.

Новине које Прогресивна интернационала доноси на светску политичку сцену су, према његовим речима, повратак интернационализму и међународном удруживања социјалног и политичког левог спектра.

„То је нешто што је логика регионалног или националног окупљања у великој мери занемарила. Они нагласак стављају на солидарност, која је важна, не само на националном, него и на планатарном нивоу“, наглашава Стојиљковић.

Две контрапродуктивне идеје

Са друге стране, професор Факултета политичких наука Часлав Копривица истиче да су обе речи садржане у имену новог покрета, и „прогресивна“ и „интернационала“ увелико потрошене. Идеја интернационализма, социјалистичког/комунистичког, према Копривициним речима, компромитовала је Коминтерна, док је идеја прогреса „увелико изанђала и контрапродуктивна“.

„За идеологију прогресизма одређена слика или пројекција будућности извор је легитимације садашњих подухвата – што је парадоксално, јер се, по природи ствари, никад не зна шта ће донети будућност, нарочито у модерно доба. Занимљиво је да се баш на ту идеју позивају и они против којих устају самозвани предводници „Прогинтерне“ – либерали и мултинационални капитализам. Узгред, један од сапокретача иницијативе је Џефри Сакс, либерални економиста и један од „пророка“ економских реформи у земљама бившег социјализма које су имале погубне последице“, објашњава Копривица.

Прогрес нема једно лице, па левичари не могу имати монопол на њега, а криза у којој се савремено човечанство одавно налази изазвана је, према његовим речима, управо бесомучном потером за „идеолошким фантомом прогреса“.

Капиталистичка интернационала

Ако је иницијатива за осивањем Прогресивне интернационале добила подстицај недораслошћу држава да се боре са пандемијом коронавируса, или намерним немаром западних држава према сопственом становништву, које Копривица назива злочиначким, и ту је покушај промашен.

„Управо је логика капитализма, односно капиталистичке интернационале, која је увелико изнутра изјела многе државе Запада, њих учинила неспособним и/или невољним да примјерено реагују на пандемију. Зато одговор на овакве и сличне изазове не може бити никакав наддржавни интернационализам, већ јачање одбрамбено-етичких функција државе, те начела суверенизма. Тада држава више не би била пуки сервис капитала, како то, уосталом, тумачи још Маркс, већ израз воље и начина егзистенције политичког народа“, сматра Копривица.

Није спорно, додаје наш саговорник, ако се интелигенција широм света ангажује у вези с овим питањима и ако се међусобно повезује и координише своје напоре; али јесте ако антиглобалистички интелектуални активисти не виде да је повратак неким од занемарених, етичких функција модерне државе једини начин за налажење одговора на овакве изазове.

„Исто тако, спорно је оно што, на трагу својих левичарских претходника, раде покретачи ове иницијативе – а то је стављање у исти кош национализма и капитализма, под магловитом конструкцијом „деснице“. Одговор капиталистичком интернационализму – то знамо макар од краја Хладнога рата – не може дати никакав комунистичко-социјалистички или неки други, наднационални интернационализам, већ само обновљени суверенизам, на чијој страни махом стоје националне снаге, које прогинтерновци оптужују за „ауторитарни национализам““, категоричан је Копривица.

Читава иницијатива, закључује он, жалостан је покушај спасавања властитих заблуда узалудним настојањем на мирењу одавно неспојивог: интернационализма и политике која води рачуна о аутентичним интересима традиционалних заједница, друштвених организама и појединаца.

Спутник