Download http://bigtheme.net/joomla Free Templates Joomla! 3
Почетак » Вести » Србија » Др Драган Симеуновић: Није тачно да је немогућа српска слога

Др Драган Симеуновић: Није тачно да је немогућа српска слога

Редовни професор на Факултету политичких наука у Београду: Цео 19. век пример је сложне борбе Срба за ослобођење. Срамота је заборавити људе који су нам стварали државност.

ТОКОМ пет мрачних векова српски напори да се поврати изгубљена државност били су такорећи непрекидни, и увек је тињала српска државотворна мисао. Заборавити људе који су осмишљавали пројекте националног ослобођења и тиме бодрили српски народ заробљен у две царевине, Аустрији и Турској, да истраје на свом путу ка слободи, више је од греха, то је национална срамота.

Овим речима др Драган Симеуновић, професор на Факултету политичких наука у Београду, жели да нагласи да ни у најтежим временима није постојао празан ход у нашој политичкој мисли и пракси.

То детаљно објашњава у својој најновијој књизи „Историја“ српске политичке мисли. Нови век, у којој се помиње више од хиљаду знаних и незнаних личности из наше новије политичке историје у распону од 16. до 20. века. Књигу је недавно објавио угледни новосадски издавач „Православна реч“, а предговор је написао Његова светост патријарх српски Иринеј.

*Можете ли навести неки пример који показује како ни у пет векова под два царства нисмо били пуко робље?

– Већ 1526. године, рецимо, на простору Угарске, од Срема до Темишвара, успостављена је српска независна територија којом је, протеравши Турке, апсолутно и потпуно самостално господарио „Јован Ненад Црни“, прогласивши српску државу. Иако је био самозвани, Јован, од Бога послани цар имао је тако велику војну моћ да су га признавали и аустријски цар и угарска краљица и у својим писмима, која су му упућивали молећи га да им буде савезник, обраћали су му се са „царе Јоване Ненаде“. Да није мучки убијен из заседе након само годину дана владавине, положај Срба у том делу Европе би био другачији, јер је имао планове да прошири своју државу и на простор Старе Србије.

*Судбине Срба који су покушавали да ослободе свој народ често су биле трагичне…

– И Аустрија и Турска су дуго биле исувише јаке царевине да би дозволиле да их потчињени Срби окрње својом самосталном управом, а камоли државом. Тако је у 17. веку и гроф Ђорђе Бранковић платио доживотним заточеништвом своју идеју да скупљајући српске ратнике у Угарској за рачун аустријског цара, направи уз помоћ Русије аутономну српску државу на тлу Аустрије. Уопште, много је било планова да се обнови српска држава и њих су најпре правили високи црквени великодостојници попут патријарха Чарнојевића, или пак касније митрополита Стратимировића.

*Поред познатих историјских личности попут Карађорђа, кнеза Милоша или Његоша, у књизи анализирате и идеје мало познатих и необичних ликова попут Хусеина Градашчевића, који је осветио цара Лазара у бици на Косову 1831. предводећи војску састављену од босанских муслимана и православаца?

– О том догађају се такорећи ништа не зна или се веома мало зна и погрешно прича зато што дуго није одговарало ни многим Србима то да је кнеза Лазара осветио муслиман, нити је многим муслиманима одговарало да је то учинио један од њих. Догађај је одиста зачудан и јединствен у нашој историји и да бих га разумео и коректно објаснио, прикупљао сам историјску грађу преко двадесет година. Прво, треба разумети историјски контекст тог догађаја. То се збива у време када ослабљена Турска покушава да изврши крупне државне реформе које су између осталог значиле и модернизацију војске, што је подразумевало укидање јањичара, као превазиђеног а за издржавање веома скупог војног рода. Тим реформама су босански муслимани пружали веома велики отпор јер је највише јањичара било управо из БиХ. Када је султан за једну ноћ поклао неколико хиљада јањичара у Истанбулу, разљућени и угрожени босански јањичари су се подигли и из Босне протерали великог везира.

*Ко је претворио побуну?

– На челу побуњеника је био млад и веома даровит војсковођа Хусеин Градашчевић из капетанске породице, који је дошао на идеју да због укидања привилегија босанском племству отцепи Босну од Турске и уједини је са Србијом и Црном Гором, или да бар Босна постигне степен аутономије који је тада имала Србија. У те сврхе се обраћао писмима кнезу Милошу и Његошу, позивајући се на своје српско порекло и изражавајући спремност да не само он, већ и целокупно босанско племство напусти ислам и врати се у веру прадедова да би задржали привилегије које им је султан укинуо, за шта је тражио гаранцију од руског цара.

*И шта је учинио?

– Да би потврдио озбиљност својих намера, сакупио је велику војску и заказао султану и његовој војсци битку на Косову пољу. Како је путовао са својом коњицом и пешадијом кроз српске крајеве, та војска је сваког дана нарастала јер су јој се прикључивали и православци и муслимани. Његош га је подржавао, али је кнез Милош сумњао у Градашчевићев успех. Русији пак у том тренутку није одговарало да улази у сукоб са Турском па је забранила Његошу да војно подржи Градашчевића. Упркос свему, Хусеин Градашчевић је на Косову пољу, такорећи на Видовдан 1831, тешко поразио огромну султанову армаду и завладао простором од Бањалуке до Скопља, о чему су писале не само аустријска и мађарска, већ и француска и британска штампа, јер је то била једна од највећих битака те године у Европи.

*До чега је довела та победа?

– Поражени султан је допустио Градашчевићу да влада Босном око годину дана, а онда га је интригама удаљио од његових савезника обећавши сваком од њих место великог везира, тако да је Градашчевића од нове султанове казнене експедиције, претежно састављене од Албанаца, бранила у бици пред Сарајевом малобројна војска, у којој је било и неколико хиљада сарајевских Срба са митрополитом на челу.

*А да се остварила његова замисао?

– Да се тада остварила Градашчевићева идеја о уједињењу српских земаља, то би била велика европска држава, а Срби би, и без враћања босанских муслимана у православље, у великој мери превазишли међусобне верске тензије и токови историје би били сасвим другачији. Не би било ни анексије БиХ, ни толиког братоубилаштва у светским ратовима, нити би Јасеновац као такав био могућ. Откривање истине о томе треба данас да послужи као мост међу народима који су у међувремену много пропатили, како од других, тако и чинећи зло једни другима.

*Ви сте један од ретких научника који се бавили улогом комита у нашој историји. У новије време неки историчари српске комите изједначавају са друмским разбојницима?

– То не указује само на непознавање тог дела историје већ и на злу намеру да се укаља нешто што је без сумње светло у историји српског народа и што је његов понос, а то је Први светски рат и период балканских ратова који су му претходили. Ко нормалан може да, на пример, 12.000 српских комита у Топличко-јабланичком устанку из 1917, који су се једини у Европи побунили против окупаторског терора да би одбранили своје куће, жене и децу, прогласи разбојницима? Подсећам да су бугарски, аустријски и немачки окупатори тада убили преко 20.000 Срба, махом жена и деце, и спалили преко 50 села, а у њима око 55.000 кућа и привредних објеката.

*Ви у књизи откривате значајне политичке идеје не само код српских државника и политичких мислилаца, већ и код научника попут Тесле, Пупина, или пак код књижевника…

– Сви људи мање или више мисле о политици, јер се политика тиче свих људи. То чине и научници. Подсетићу овом приликом на једну мало познату мисао нашег зета Алберта Ајнштајна, који је рекао да пола свог времена троши на науку, а пола на политику. И Тесла, и Пупин, и Миланковић и многи други наши велики умови су били велики родољуби, али се о томе мање говори јер су нам важнија њихова велика научна дела. Често њихова преписка говори више о томе него бројне биографије из пера других.

*Ваша књига разбија и многе митове о Србима, њиховој неслози, неспособности за бављење политиком и слично?

– Митови и предрасуде су саставни део духовности сваког народа, па и нашег. Док митови имају својство да се обнављају у времену у коме нам требају, проблем са предрасудама је у томе што неке од њих и те како могу бити и тачне. Ипак, историја нам даје довољно аргумената неодрживости неких предрасуда као што је она о немогућности слоге међу Србима. Цео 19. век је одличан пример како су баш сви српски политички делатници и мислиоци били апсолутно сложни у томе да треба остварити српско ослобођење и уједињење, поставивши то и као општи и као свој лични циљ. Тако се и могло догодити да Петар Карађорђевић предводи српски устанак на Козари, а да му лични лекар буде прононсирани социјалиста Ценић који је због тога устанка дошао из Швајцарске у којој је удобно живео, и који је у њему и погинуо.

ИСТОРИЈА СПРСКЕ ПОЛИТИЧКЕ МИСЛИ

ДР Драган Симеуновић је редовни професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, а последње две деценије предаје и на Правном факултету. Објавио је преко двадесет књига и на стотине научних текстова у престижним иностраним и домаћим научним часописима. Радови су му преведени на дванаест језика. Члан је више иностраних академија наука и добитник многих вредних признања из области науке и културе. Утемељио је више нових научних дисциплина, између осталог и предмет Историја српске политичке мисли, који је омиљен код студената ФПН.

ИСТОРИЈА СЕ УВЕК ВРАЋА

*ОБЈЕКТИВНОСТ која зрачи из ваше књиге се види и из тога што су у њој нашли своје место и државници и вечити опозиционари, и ројалисти и комунисти, и атентатори и пацифисти…

– Као и многи други потлачени народи, и Срби су вековима тежили свом ослобођењу и уједињењу, и ма шта ко о томе мислио, то је сасвим природно мишљење и понашање. Не видим зашто би то било допуштено свима другима, а нама не. Нисам гледао ни на идеолошку, нити на верску припадност аутора тих идеја. Посебну вредност притом имају оне идеје које могу бити употребљиве у нашој садашњости или у нашој будућности. Јер, историја се увек враћа и никада не заборави оно што закопа.

Новости