Download http://bigtheme.net/joomla Free Templates Joomla! 3
Почетак » Вести » Србија » Танасковић: Деловање Меморијалног центра Сребреница – потврда да напад није увек најбоља одбрана

Танасковић: Деловање Меморијалног центра Сребреница – потврда да напад није увек најбоља одбрана

УПУСТИО СЕ У НЕАРГУМЕНТОВАНО ЕТИКЕТИРАЊЕ И БЛАЋЕЊЕ У ИМЕ СВОЈЕ САКРОСАНТНЕ ДОГМЕ

  • Саопштењем за јавност, насловљеним: „Чланови Комисије РС-а за Сребреницу и Сарајево су негатори размјера злочина у Auschwitzu„. Поред зачуђујућег помињања једног од највећих нацистичких стратишта у Другом светском рату, поткрала им се непрецизност. Не постоји, наиме, једна, већ две комисије, једна за „истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године“, а друга за истраживање „страдања свих народа у Сребреници и око ње од 1992. до 1995. године“
  • Откуда у Меморијалном центру уопште знају шта ће писати у извештајима комисија, па их унапред одбацују као „минимизирање жртава, негирање геноцида и хисторијски ревизионизам“?
  • Изгледа да је у парку Велике Манипулације нервоза уступила место паници, па нема стрпљења да се сачека тај тренутак истине који се неумитно приближава. Зато се унапред одапињу отровне, али тупе стреле на чланове комисија који, ако је судити по наслову саопштења, негирају чак и размере злочина у Аушвицу!?
  • Нећу „бранити“ Рафаела Израелија и Гидеона Грајфа од опадачког дискредитовања и дифамирања каквом су изложени у саопштењу Меморијалног центра Сребреница, јер „није шта ти каже, него ко ти каже“. Уосталом, њима никаква одбрана није ни потребна
  • Зар је изучавање Другог светског рата забрањено после Нирнберга? А Нирнберг и Хаг ипак нису исто, премда би неки по сваку цену желели да успоставе такву једначину. Зато, сачекајмо извештаје комисија!

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ПРИМЕЊУЈУЋИ опробану и већ рутинску тактику да је „напад најбоља одбрана“, огласио се почетком априла Меморијални центар Сребреница саопштењем за јавност, насловљеним: „Чланови Комисије РС-а за Сребреницу и Сарајево су негатори размјера злочина у Auschwitzu“.

Откуд сад Auschwitz?

Биће јасније, али не и схватљивије, ако се прочита текст саопштења.

Већ у самом наслову, поред зачуђујућег помињања једног од највећих нацистичких стратишта у Другом светском рату, поткрала се и мала непрецизност. Не постоји, наиме, једна, већ две комисије, једна за „истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године“, а друга за истраживање „страдања свих народа у Сребреници и око ње од 1992. до 1995. године“.

У тексту се, додуше, даље говори о двема „комисијама“ (индикатвни наводни знаци!), али није наодмет упозорити на омашку у наслову, јер овакви апостоли освештаног једноумља у својим превентивним нападима неретко полазе од непоузданих, па и нетачних података.

Тако је, рецимо, потписника ових радова пре извесног времена прозвао и оптужио бивши реис-ул-улема Мустафа Церић због чланства у „Комисији за Сребреницу“, чији он уопште није члан. Касније се неспретно бранио да је намерно био непрецизан, како би га, наводно, испровоцирао. Значи, морално допуштена неистина као инструмент провокације у праведничком гневу часног ефендије!

У давна средњовековна времена питали су теолога Гуиберта де Ногента, који је предњачио у хришћанским инвективама против Алаховог посланика Мухамеда, шта он, заправо, о њему зна. Мирно је одговорио да не зна скоро ништа, али да га незнање не спречава да о том Антихристу каже све најгоре што се може рећи, јер његова је злоћудност толика да је све лоше што би се рекло мало!

Изгледа да је таква полемичарска логика успешно преживела векове, о чему код нас уверљиво сведочи стална пракса априорног и неаргументованог етикетирања и блаћења свих потенцијалних неистомишљеника у вези са догмом која је проглашена сакросантном.

Таква навада пуном силином избија из саопштења Меморијалног центра Сребреница, а у њу се уклапа и помињање Auschwitzа.

Тема у овом осврту неће бити две поменуте независне међународне комисије и њихов рад, јер су се чланови ових тела на самом почетку договорили да ће у вези са меритумом ствари први пут изаћи у јавност својим извештајима, после чега ће, наравно бити спремни за расправу о њима. Оценили су да је беспредметно обазирати се на превентивне и паушалне нападе, јер ће се тек на основу упознавања са резултатима њиховог рада моћи смислено критички разговарати.

Откуда у Меморијалном центру уопште знају шта ће писати у извештајима комисија, па их унапред одбацију као „минимизирање жртава, негирање геноцида и хисторијски ревизионизам“?

Но, о спремности на уважавање основне премисе сваког ваљаног суђења да се може судити само о ономе о чему се бар нешто конкретно зна, у овом случају не вреди трошити речи. Јер, на другој страни су заточници (и заточеници) непомерљивог идеолошког става да је све већ просуђено и пресуђено, те да места за елементарну декартовску сумњу, чињеничну реалност, па ни за сам здрав разум нема, не може и не сме бити. Дакле, о свему томе ћемо после објављивања извештаја двеју комисија.

Изгледа, међутим, да је у парку Велике Манипулације нервоза уступила место паници, па нема стрпљења да се сачека тај тренутак истине који се неумитно приближава. Зато се унапред одапињу овакве отровне, али тупе стреле на чланове комисија који, ако је судити по наслову саопштења, негирају чак и размере злочина у Аушвицу!?

У складу са опредељењем да се може расправљати само о ономе што постоји, ево кључног пасуса из упозоравајућег саопштења Меморијалног центра: “ Ове комисије немају никакав научни капацитет ни кредибилитет да непристрасно истражују питања злочина геноцида у Сребреници и других злочина у рату у БиХ, укључујући злочине почињене за вријеме опсаде Сарајева. Напомињемо домаћу и међународну јавност да је једно од кључних лица овог политичког пројекта, чији је циљ минимизирање жртава, негирање геноцида и хисторијски ревизионизам, извјесни Raphael Israeli, који је у држави Израел препознат и осуђен од већине јавног мнијења као екстремни десничар и који је у својој књизи ‘Арапска мањина у Израелу: Отворени и скривени процеси’ заговарао формирање концентрационих логора за арапско становништво. Надаље, члан Комисије је и Giuseppe Zaccaria, који је домаћој јавности познат као гласноговорник компаније ‘Фиат Србија’ у Београду. Такођер, у комисијама се налази и господин Gideon Greif, који је јавно тврдио да је ‘Јасеновац био монструозније мјесто од Auschwitzа’, те је познат по вишеструким јавним иступима с циљем политизације питања злочина над Србима за вријеме Другог свјетског рата, што је у неколико наврата чинио у изравној координацији са министром Ивицом Дачићем, што доводи у питање његов академски кредибилитет“.

У овом сразмерно кратком изводу садржане су готово све „одлике“ једног неприхватљивог, дрског, а идејно и садржински испразног анонимног јавног гибећења непоћудних, а под институционалним кишобраном Меморијалног центра Сребреница.

Да ли је ова „установа успостављена законом од стране државе Босне и Херцеговине“ основана са таквим мандатом?

И она ваљда, а не само две инкриминисане комисије, „троши буџетска средства која припадају свим грађанима БиХ“?

Узгред, чланови двеју комисија не примају никакве хонораре са свој рад.

Овог изнуђеног одзива на саопштење Маморијалног центра, и поред свега што се у њему неосновано износи, вероватно не би било, да се његов колективни аутор није крајње безобразно и игнорантски изразио о „научном капацитету и кредибилитету“ чланова комисија „да непристрасно истражују питања“ која су им поверена.

Са каквог се то неупитног пиједестала „научног капацитета и кредибилитета“, а да додам, и остварених резултата, писци овог памфлета недостојног установе чијим се ауторитетом покривају, негаторски окомљују на тројицу људи који у сваком погледу заслужују пуно поштовање?

Нећу „бранити“ Рафаела Израелија и Гидеона Грајфа од опадачког дискредитовања и дифамирања каквом су изложени у саопштењу Меморијалног центра Сребреница, јер „није шта ти каже, него ко ти каже“. Уосталом, њима никаква одбрана није ни потребна.

Мора се ипак запазити, као симптоматично, да се угледном израелском и светском исламологу, за саопштење „извјесном“ Израелију, аутору више десетина вредних студија о разним темама, од ислама у Кини до оног на Балкану, на душу стављају оштре оцене у вези са израелско-арапским сукобом, због којих је био критикован у делу (а никако, како пише у саопштењу, „од већине“ ) јавног мњења у Израелу, где се, иначе, слободно о свему дебатује и полемише.

Да није он, ипак, којим случајем научницима од капацитета и кредибилитета из Меморијалног центра неподобан због односа према збивањима на простору бивше Југославије и у БиХ, исказаним у публикацијама „Од Босне до Косова. Реисламизација Балкана“ (2002) и „Дивљаштво у срцу Европе: Босански рат 1992-1995 (2013), написаним у коауторству са одличним познаваоцем ратних прилика из прве руке Албертом Бенабуом? Или је, можда, Меморијалном центру баш стање израелских Арапа на срцу?

Гидеону Грајфу се, како читамо, замера то што је јавно тврдио да је „Јасеновац био монструозније место од Auschwitzа“. Зар је то толики грех и зар је он овим поређењем негирао размере злочина у Аушвицу, а што се у наслову под којим је текст саопштења Меморијалног центра обзнањен, као намера протеже на све чланове обеју комисија?!

Не заборавимо, професор Грајф је један од најзаслужнијих изучавалаца Холокауста, а посебно се истраживачки годинама бавио Аушвицом, из чега је настала потресна, највећим делом на сведочењима логораша заснована студија „Плакали смо без суза“ (1999).

Рекло би се да Грајф о ужасима Аушвица говори као познавалац, а касније је проучио и Јасеновац, па му се, ето, наметнуло поређење „у корист Јасеновца“. Или је, можда, крив што је објавио монументалну монографију „Јасеновац – Аушвиц Балкана“ (2018)?

Јадан Грајф, у шта се упустио! Поред забринутих за „углед“ Јасеновца, у новије време нападају га и неки Срби, јер, наводно, некритички увећава процену броја жртава у овом монструозном масовном губилишту.

Ни насртај на Грајфа можда не би био довољан повод за овај осврт, али начин на који се саопштење Маморијалног центра обрачунава са недавно преминулим италијанским новинаром и публицистом Ђузепеом Закаријом (1950-2020) није смео остати без одговора.

Да је којом срећом жив, отмени и широкогруди господин Закарија би само, уз сетан и надмоћан осмех, одмахнуо руком и припалио нову цигарету… Ми, његови поштоваоци и пријатељи на то немамо право.

За овог изузетног човека у колективном уратку неприкосновених арбитара из Меморијалног центра речено је, поспрдно и тенденциозно, само да је „домаћој јавности познат као гласноговорник компаније Фиат Србија“.

Какав ахлаксузлук и поганлук!

Да имају и мало обзира, они који о њему у „домаћој јавности“ (којој?) не знају такорећи ништа, бар мало би устукнули пред Богом, ако већ не пред људима. Али, баш зато што је био истакнути посленик седме силе, Закаријино „страдање по саопштењу Меморијалног центра“ има и једну ширу, општију димензију и смисао.

Управо новинари какав је он био трн су у оку произвођачима, ширитељима и одрживачима медијске магле и манипулације јавним мњењем, заснованим на циљном и селективном пропагандном рату. Спадао је међу, нажалост, сразмерно малобројне, али тим драгоценије представнике своје професије, који, поред великог знања и искуства, поседују две пресудне врлине: морални интегритет и навику да мисле својом главом.

У богатој дописничкој каријери, овај типични италијански јужњак, непоправљиви медитеранац, а истински светски човек, извештавао је читаоце неколиких водећих апенинских листова са готово свих најврелијих тачака планете. Био је у Букурешту кад је срушен Чаушеску, у Чехословачкој, Мађарској и Пољској, где се мењало лице савременог света, кретао се јерусалимским сокацима у време најжешће интифаде, пратио ( и скоро погинуо) заливски рат у Багдаду, стигао све до Источног Тимора. И увек је страсно желео да види, сведочи и, изнад свега, разуме оно што се догађа, да продре испод појавне површине ствари, да открије запретану меру људскости у општој обезљуђености.

Никада није пристајао на једноставна објашњења сложених феномена и на било какав вид „политичке коректности“. Његове живе и аналитичке репортаже увек су се, стога, читале истовремено као узбудљиве приче и промишљени, продорни политиколошки есеји. А изнад свега, веровало му се.

Ђузепе Закарија, за пријатеље Бепе, слови као српски пријатељ и натурализовани Дорћолац, човек који је највећим комплиментом сматрао кад му кажу да има манире старих Београђана, док је за Србе тврдио да нису анђели, али да су „последња европска нација са душом“.

Ђузепе Закарија

Само ово досад наведено из Бепеове приватности довољно је да на неким странама буде беспризивно жигосан и отписан као саучесник у злочиначком подухвату и ђавољи адвокат. Међутим, он је на простор бивше Југославије дошао и са њега извештавао пуне три деценије. Приспео је лишен било какве посебне наклоности према било коме, па ни према Србима. Штавише, донео је у свом новинарском пртљагу и понешто предрасуда из средине којом је у то време хучао талас антисрпске медијске хајке.

Закарија је међу првима известио о кампањи „етничких силовања“, што су на вест о његовој смрти у италијанским гласилима неки једино и поменули, по истој логици по којој су у саопштењу Маморијалног центра нашли за сходно да га представе само као промотивног агента „Фиата“ у Београду.

У књизи „Ми, ратни злочинци“ (1994), за коју је 1995. године добио вишеструко заслужену „Хемингвејеву награду“, осветлио је тамну страну југословенских ратова из деведесетих. Њоме се као извором служио и Трибунал у Хагу, што изгледа првосвештеницима „хашке истине“ из Меморијалног центра није познато, или не сматрају примереним. Својим коректним држањем, Бепе је, такорећи једини међу страним новинарима, стекао поверење чак и тако неповерљивих личности као што су били Слободан Милошевић и његова супруга Мира, па су му дали заједнички интервју.

Он би са Миром Марковић разговарао у Београду, саопштавао јој питања, а она му је, после телефонског консултовања са Милошевићем, тада хашким притвореником, на идућем састанку давала одговоре. Тако је настала неоправдано потиснута и занемарена књига која је, под насловом, „Црвена вештица“ (2005), објављена у Италији, а већ наредне године, с нешто ублаженим заглављем „Сећања црвене удовице“, изашла и на српском језику.

У овом несвакидашњем сведочанству има ексклузивних података који се једино у њему могу наћи, приступ одише људским разумевањем за несвакидашње саговорнике, али ће чак и најсумњичавији читалац узалуд тражити било какву пристрасност или посебне симпатије. Уосталом, није ли наслов довољно речит?

Бепеов „грех“ састојао се, дакле, само у томе што је настојао да буде објективан, а све што је видео, доживео и сазнао говорило му је да црно-бела слика трагичног босанског рата напросто није веродостојна, а да се моћним медијским средствима настоји, и добрим делом успева, таквом приказати, на штету Срба. У њему је проговорио рефлекс честитог новинара, али и часног човека…

Било је, срећом, још оваквих примера у већином безбојној и хорски наштимованој поворци страних медијских извештача и коментатора са југословенског простора током разбијања заједничке државе и сукоба који су пратили њено распадање.

Сетимо се, овом приликом, само чувене британске новинарке Норе Белоф (1919-1997), институције у својој професији, прве жене дописника утицајних енглеских листова после Другог светског рата, током којег је служила у обавештајној служби.

Нора Белоф

Одважно је извештавала, поред осталог, из Де Головог Париза и Стаљинове Москве, написала занимљиву биографију Јосипа Броза Тита „Титово промашено наслеђе“ (1985), изазвала је буру извештајима о тортури над припадницама покрета отпора у Алжирском рату и…одједном, под старе дане, без икакве претходне наклоности према Србима, стала у њихову одбрану од бесрамног оцрњивања у западној штампи и политичкој јавности.

Питао сам је једном да ми објасни шта се то с њом догодило. Никада нећу заборавити аксиоматски одговор: „Никада нисам подносила идеолошку лаж и увек сам се борила против ње. А данас су Срби жртва идеолошке лажи“.

Кратко, јасно и поучно!

Последњим снагама, пред сам крај живота, довршила је своју тестаментарну књигу „Југославија – један рат који се могао избећи“ (1997, српски превод 1999). Прочитајте је, ако је још можете пронаћи, јер је помно уклоњена из оптицаја.

Тешко је наћи поштенију, уравнотеженију и мудрију дијагнозу југословенских ратова, писану без пристрасности према било којој од зараћених страна, али и без милости за лаж.

Ту је, најзад, али свакако не на последњем месту ( хронолошки заправо на првом), и познати француски новинар, репортер и књижевник Жак Мерлино.

Без икаквих претходних знања о југословенском осињаку, али са завидним људским и професионалним искуством, кренуо је 1992, грлом у јагоде, право у Сарајево. Сударио се са драматичним раскораком између онога са чиме се тамо срео и медијском сликом која је о ратној стварности, посредством агенција за обраду јавности, дизајнирана у западним медијима.

Кренуо је у истраживање метода и механизма манипулисања јавним мњењем, које је тада било у пуном замаху широм планете, а парадигматично се испољило у случају рата у Босни и Херцеговини. Настала је тако откривалачка и луцидна књига која је узбуркала јавност „Истине о Југославији нису све за причу“ (1993, српски превод 1994).

Аутор је, наравно, разапет на крсту тадашње „политичке коректности“, али је стекао трајан морални углед и душевни мир са којим данас спокојно гаји маслине у корзиканском сеоцету Калкатођо.

Са истим таквим миром у неке лепше пределе узнео се на Ускрс и Ђузепе Закарија, наш Бепе. Он више није, а није никада ни био, у истој галаксији са анонимцима из Меморијалног центра Сребреница, чије саопштење по њој шупље одјекује.

Вреди, на крају, подсетити се „Уводне речи“ Жака Мерлиноа из његовог манифеста слободне мисли и части новинарске професије. Он је унапред одговорио свим саопштењима из свих лабораторија Велике Манипулације:

„Дозвољено је изопштити један народ. Назвати га гомилом насилника и екстремиста који нису ништа бољи од нациста. Дозвољено је против тог народа подићи читаву планету, припремити му суђење налик Нирнбершком процесу, разрадити план за војну интервенцију и стратегију бомбардовања одабраних циљева. Дозвољено је протерати ту земљу из Уједињенин нација и подвргнути Србе потпуном економском ембаргу. То је дозвољено, пошто је то и учињено.

Али, дозвољено је и сматрати да код толике острвљености недостаје разборитости. Да никад кривицу не може сносити читав један народ. Да једна нација има своју историју и своје памћење. Да постоје медијске манипулације. И да су осећања, кад превладају разум, веома рђав саветник.

То је дозвољено, пошто је то предмет ове књиге. Она је супротна свему што потхрањује мишљење међународне јавности. Она се излаже критици оних који неће хтети да промене своје мишљење. Она има недостатке својствене сваком слободоумном и спокојном приступу који се супротставља страсти и безумљу.

Но, размишљање супротно општим токовима представља драгоцену традиционалну одлику француске мисли, наслеђену још од Волтера. Зар сумња није предуслов слободе?“

Зар је изучавање Другог светског рата забрањено после Нирнберга? А Нирнберг и Хаг ипак нису исто, премда би неки по сваку цену желели да успоставе такву једначину.

Зато, сачекајмо извештаје комисија!