Download http://bigtheme.net/joomla Free Templates Joomla! 3
Почетак » Вести » Како зауставити „изумирање“ српских села

Како зауставити „изумирање“ српских села

У Србији нису запостављена само села него комплетно рурално подручје. У селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради.

Foto: FoNet

Све то указује на чињеницу да је Србији неопходна дугорочна стратегија, боље речено национални план развоја сеоских подручја… О томе колико је ситуација алармантна сведочи и податак да се за претходних пола века, на просторима некадашње СФРЈ, из села у градове преселило готово осам милиона људи, док је у Европи за такав процес требало од 120 до 150 година. Следећи стадијум је изумирање села. Према резултатима пописа из 2011. године, од 4.709 насеља, односно села, 1.200 је у фази нестајања, у 1.034 насеља живи мање од 100 житеља, а у 550 села мање од 50 становника. Забрињава и податак да у више од 200 села нема ни једног становника млађег од 20 година. Истина је, такође, да су дугорочне неповољне демографске тенденције избациле Србију у орбиту демографски најстаријих земаља у свету, али се не може рећи да је то пресудно утицало на популационо изумирање сеоских насеља, као што се најчешће апострофира у јавности. Ситуацију у српском аграру најбоље илуструју подаци пописа пољопривреде из 2012. године, који указују на то да Србија располаже са 5.097.000 хектара пољопривредне површине (0,59 хектара по становнику), од чега је 4.224.000 хектара обрадиво (0,47 хектара по становнику). Проблем је што се обрађује 3.355.859 хектара, што значи да чак 860.000 хектара остане необрађено! Као пример на који бисмо могли да се угледамо, треба поменути Холандију, која је величине Војводине и располаже са 1,7 милиона хектара ораница, а годишње извезе хране у вредности од око 70 милијарди долара.

Суморну слику српског аграра допуњују и следећи подаци – просечна величина поседа у Србији износи 4,5 хектара, а учешће сточарства у укупној аграрној производњи око 31 одсто, док је светски просек око 60 одсто. Пописом је утврђено да газдинства у Србији поседују 408.734 трактора и око 25.000 комбајна, али отежавајућа околност је што је механизација у просеку стара око две и по деценије. С друге стране Србија, са 22.000 километара канала за наводњавање, има повољан водни режим (канал Дунав – Тиса – Дунав, са 960 километара каналске мреже, највећи је хидросистем у свету). Проблем је, међутим, што се неефикасно користи – наводњава тек око три одсто, односно око 100.000 хектара, обрадивих површина. Поређења ради, у свету се наводњава 17 одсто површина. Не можемо се похвалити ни процентом осигураних поседа, с обзиром на то да је полисом осигурања покривено тек десет одсто површина и имања.

Посматрано на глобалном нивоу око 50 одсто укупног броја становништва живи на селу, а у Србији нешто више од 40 одсто. Притом је трећина становништва уточиште нашла у Београду. Реч је о тренду који би свакако требало зауставити, али предуслов за то је већа подршка државе оживљавању аграра и села. У економски развијеним земљама, укључујући и САД, упркос захтевима тржишне привреде, држава штити аграрни сектор од конкуренције пружајући му системску финансијску подршку. Веома је занимљиво и словеначко искуство које указује на дисперзију индустрије у сеоска подручја и смањење притиска на градове. Захваљујући томе Словенија се не суочава са проблемом природног одумирања села. Насупрот томе у Хрватској, али и у Немачкој, ситуација у тој области је неповољна. Стручњаци процењују да би нагло „пражњење“ села у Србији, посебно у пограничним планинским регионима, могло да има несагледиве последице. Реч је о вишедеценијском занемаривању тих подручја, како на државном, тако и на локалном нивоу. Према последњем попису у фази нестајања је свако четврто село!

Један од начина да се ови негативни трендови зауставе јесте и оживљавање, некада веома развијених, задруга. Академијски одбор за село САНУ је одмах по оснивању (2011. године) препознао проблем задругарства и урадио публикацију „Како и зашто оснивати земљорадничке задруге“. Шест година касније, односно 2017. године, на ту иницијативу реаговао је Милан Кркобабић, министар без портфеља, задужен за регионални развој, који је препознао проблем и кренуо акцију. Реч је о историјској мисији која ће трајати најмање три године и за чију је реализацију издвојено 25 милиона евра. До сада је основано 182 задруге, док су 22 задруге (старе и нове) добиле финансијску подршку од око 200 милиона динара. Циљ је да се врати поверење у задругарство које је, иначе, веома развијено свету – регистровано је више од 750.000 задруга и милијарду задругара. „У 2018. години, за ревитализацију задругарства утрошићемо 825 милиона динара, што је четири пута више од новца који је задругама додељен у експерименталној фази. Посебну пажњу посветићемо стварању неколико (три до пет) специјализованих задруга. Такве задруге, бавиће се прерадом и стварањем брендова и производа са заштићеним географским пореклом, моћи ће да рачунају на бесповратна подстицајна средства и појединачно до 500.000 евра“, поручио је Кркобабић.

Суморна слика

  • Од 4.709 насеља 1.200 је у фази нестајања
  • У 1.034 насеља живи мање од 100 житеља
  • У више од 200 села нема ни једног становника млађег од 20 година
  • Србија располаже са 5.097.000 хектара пољопривредне површине (0,59 хектара по становнику)
  • Обрадиво је 4.224.000 хектара (0,47 хектара по становнику)
  • Обрађује се 3.355.859 хектара, што значи да чак 860.000 хектара остане необрађено

(danas.rs)