Почетак » Колумна » Жељко Ињац: Вучић у дубоком офсајду

Жељко Ињац: Вучић у дубоком офсајду

e5373d79be803e14154606293b87fe77_L

Случај „државног удара“ је, пре свега, на видело изнео јасну подељеност српских медија на прорежимске и антирежимске. Да би се објективно сагледала ситуација, потребно је поставити се изнад свих медијских спинова, како прорежимских исто тако и антирежимских, на које Срби по дифолту сувише лако падају.

Ако до сада није било јасно, од сада јесте, да постоје, не само режимски, него и антирежимски медији. А медијски рат који је букнуо је показао да су обе екипе у овом моменту подједнако јаке.

Случај „Фајгељ“ је довољан доказ јачине антирежимских медија. Не стога што је Андреј Фајгељ, бивши директор Културног центра Новог Сада, који је на јутјубу снимао своје антирежимске иступе, по хапшењу напрасно популарисан у готово свим антирежимским медијима, него стога што за много опаснији видео по Вучића, јер га терети за тешке повреде закона, који је објављен на Куриру, нико није ухапшен. Режим је на ову провокацију Курира одговорио медијски, а не правнички. То пре може да се тумачи као немоћ режима, него као тактика супротстављања опасним противницима.

Као последица тог откривања слабости постојеће власти, опозициони и антирежимски медији, што се може видети последњих дана, кренули су оркестрирано много слободније директније и интензивније да ударају по режиму, него што је то до сада био случај.

afera2

Стиче се утисак правог медијског рата у Србији. Рата, који је много више пропраћен, него толико омиљени овом народу, ријалити програми. Публика (гласачи-народ) ће се неминовно у овом сукобу сврстати на једну или другу страну. Прихватајући, пре свега, по већ унапред формираним ставовима, одређене „истине“, које презентују ове две медијске екипе, а мало је оних који неће пасти ни под чији утицај.

Поставља се питање: откуд овај медијски рат?

Са овим рејтингом који има СНС и тактиком коју води Вучић, чини се да режим може комотно Србијом да влада још много година. С обзиром на прошлост и све промашаје и лоповлуке бивших власти, те на неорганизованост патриота, сва је прилика да му они данас нису права опозиција. Ако опозиција (састављена од остатака демократа и патриота) допусти да се ствари тако одвијају, многи могу да се поздраве са својом политичком каријером (а данас су у политици и велика моћ и највеће паре, што је кључни мотив оних који се боре за место на политичкој сцени).

Да се, само као илустрације, подсетимо како је прошао Динкић и његов УРС. Странка се распала. Остали су дугови. Сад је угашена. Његове колеге из партије су, или прешле у неке друге партије, или су просто завршиле каријеру. УРС је свима из опозиције хорор пример шта их чека на наредним изборима.

Нико из опозиције није спреман да се одрекне лагодног живота и бенефиција које доноси бављење политиком (па и у опозицији). С друге стране, нико из опозиције није способан ни да се представи као иоле озбиљан ривал Вучићу и СНС-у. Ако је алтернатива крај каријере у политици, која се не мора дочекати и на слободи, онда је јасно да је опозиција спремна на све. Потребно је само уверљиво напасти режим за диктатуру и корупцију, а како народ живи на ивици опстанка, политичка перспектива се самим тим отвара за одважне. Но, за то је потребан одређени лични интегритет или барем отворена подршка Запада за такав отворени атак на власт. Опозиција, на срећу режима, у овом моменту нема ни једно ни друго.

afera1

Међутим, како режим оптужити за тако нешто, кад га Запад таквим не види? Е, ту сад наступају медији, који крећу у кампању против власти и тако круне њен ауторитет у јавности. Да је Вучић заиста диктатор, каквим га антирежимски медији представљају или, пак, да им такав смета, Запад би давно реаговао. Довољно је погледати у комшилук – Мило Ђукановић у Црној Гори игнорише протесте опозиције и огорчење народа његовом корумпираном и диктаторском влашћу, која траје четврт века. Он не показује знакове нервозе и тера по своме. Он, који је свестан колика је реална власт коју поседује и који ту власт користи онако како он жели, мимо воље народа. То је, или прави диктатор или, пак, и даље има јаку подршку Запада, или обоје.

Вучић је због нервозних реакција његових медија (Пинк и Информер) готово сигурно свестан да не поседује ни изблиза толику власт или показује знаке несигурности за своју позицију, која није заснована на реалној процени.

С друге стране, они који га руше, то раде на један врло неозбиљан начин. Правећи паралеле између Вучића и Милошевића, ништа не постижу сем још веће Вучићеве популарности у оном делу народа (који није занемарљив), који покојног Милошевића види као националног борца и хероја. А таквих је последњих година све више и више. Држећи се оваквих предрасуда, опозиција очекује некакав нови 5. октобар који, нити је реалан, нити потребан. Човек (Вучић) који је оволико уложио у своју каријеру, рејтинг, име, и друго, сигурно неће допустити себи да барата неким полуинформацијама или, пак, тоталним лажима, те да такве износи у јавност сам или преко својих посредника и још да стоји иза тога. Не тврдим да је спин антирежимских медија потпуни промашај, али до сада нису дали озбиљне резултате, јер не делују уверљиво. Но, и ти и такви спинови и отворене афере ипак имају одређени учинак.

afera3

Политичка криза

Одсуство опозиције и претња ишчезавања исте са политичке сцене Србије, један је од узрока медијско-политичке кризе, која је произвела овај медијски рат. Недавно су странке опозиције тражиле да се, ако се већ намерава мењати Устав и смањивати број посланика у скупштинама (републичкој и покрајинској), смањи и цензус на 3%, да би некако прешли тај, за многе недостижан проценат гласова.

И ово би било неко решење тренутне политичке кризе у Србији. Тада би све те опозиционе партије могле да рачунају на то да ће ући у Скупштину, тј. ући на државни буџет и самим тим опстати. Питање је сад шта ће Вучић одлучити. Да ли су му исплативији улични нереди или да мења Устав и да спусти цензус на 3% (а за дизање на 5% су управо криви жути, јер су они ти који су другом јаму копали, па сад сами у њу упали). Он овако гура опозицију у један фронт и гура их у наручје странаца.

Ситуација у коју је режим Александра Вучића дошао, слична је ситуацији која се у спортским играма зове ОФСАЈД. Када се противнички играч налази сам пред голманом, чекајући лопту. Ту голман има малу шансу на одбрану. Тренутно се Вучић налази у политичком офсајду, јер противници немају реалну прилику за одбрану (тј. опстанак) и то је довело до ове политичке кризе. Но, он као играч у офсајду не може да постигне погодак или, пак, може, али му неће бити признат као регуларан. Медијска хистерија која је подигнута на највиши ниво, „рушење Вучића“, знак је да су судије свирале офсајд и да се играч који је мислио да ће постићи победнички погодак љути због тога.

Не чини нам се да у овом моменту Запад хоће да руши Вучића, иако је готово сигурно да су стране амбасаде допринеле овом медијском рату помажући опозицију и антирежимске медије. У овом моменту Запад неће утицати на радикалније промене на политичкој сцени и стога хистерична реакција прорежимских медија „државни удар“ свима иоле озбиљним и упућеним, изгледа смешна. Штавише, таквом медијском фрком режим се ослабио и оголио и многи га више неће сматрати, ни озбиљним, а ни опасним.

afera5

Политичка криза је очигледна и мора се решити

Уколико се не промени однос власти према опозицији, а то значи пре свега закон и Устав о изборима, ми после следећих избора уопште нећемо имати опозицију, буквално. А то је већ по дефиницији политичка криза, јер ће се створити вансистемска и револуционарна антирежимска атмосфера, која ће водити ка хаосу и сукобима ван институцијама система. Да не говорим о егзистенцијалној кризи у коју западају силни политички „радници“ после таквих избора, што је њихов примарни мотив за државни преврат. С друга стране, Вучићу ни не пада на памет да ишта мења, јер је овако „много јак“. А заправо, тако сам себи јаму копа.

Да би политички систем функционисао потребна је и позиција и опозиција. Једнопартијски политички систем је, ма колико доносио популарност лидеру те партије, прошлост. Иако на просторима екс Југославије још увек постоје симпатије према таквом политичком систему и емпатије за сваког оног лидера који покаже и најмању сличност са Титом. Ипак, друштвено-политички систем у коме се тренутно налазимо је вишедимензионалан и те његове друге димензије се не смеју занемаривати, ниподаштавати или заобилазити, јер ће такав однос неминовно довести до реакције која може угрозити стабилност друштва. Тога смо били сведоци крајем ’90-их, када је Србија била на ивици грађанског рата. И то је оно што треба по сваку цену избећи, јер је интерес друштва и народа изнад интереса било које политичке странке. Колико је тога свестан Вучић видећемо убрзо, по потезима које ће чинити.

Видовдан