Почетак » Вести » Србија » Довиђења друже (lamtumirë shoku)

Довиђења друже (lamtumirë shoku)

А живот је двосмерна улица. Божидара је понела слава и илузија моћи. Није се сетио мудрости да се страст за влашћу обуздава само једном мудрошћу.

Пише: Мишо Вујовић

Божидар је у бесу сломио огледало, схвативши да није ни месија ни свети Илија.
Ни мудрац, ни вешт глумац, већ пајац кога су изневерили сви. Тако је мислио убеђен да је окружен рђавим светом, прљавом политиком, калкулантима и мангупима, због којих сада стоји загледан у своје подбуло лице. А он је, попут многих контрадикторних политичких евнуха, сам себе, недоследношћу и контрадикторним потезима, дисквалификовао, убеђен да је само проводник воље Божје.

Привид је као лоша диоптрија. Нејасан и магловит. А Богију се свашта привиђало. Чинило му се да му је свет под ногама. Добронамерна упозорења и сигнале је игнорисао. Ни сада, након фијаска није схватио где је погрешио. Напротив био је убеђен да је искоришћен и одбачен.

Стварност је често другачија. Некада потпуно супротна субјективном осећају актера, чешће преобликована или чињенично препакована у оправдавајући низ прихватљивих детаља, наизглед хармоничних и убедљивих.

Божидар је био учтиви прегалац, најбољи, ђак, најбољи студент, супруг, отац. Био је коректан пријатељ али без “потурања леђа”, коко би рекао народ “када дође стани пани”. А живот је двосмерна улица. Божидара је понела слава и илузија моћи. Није се сетио мудрости да се страст за влашћу обуздава само једном мудрошћу.

А знао је, ту мудрост:

“Пази како се опходиш са људима док се пењеш уз степенице моћи јер ћеш их срести и када будеш силазио”. Да је о томе размишљао сада не би крвавих шака и тупог погледа избезумљен гледао у празан оквир поломљеног огледала.
У самом почетку је почистио другове и саборце, а тамо где је требао да буде најодлучнији показао је колебање. Напречац су постали неподобни – натоварени хипотетичким склоностима и гресима из младости. Улогу у свему је имао друг му Омер, револуционар који га је и одвео у изолацију, подржавајући идеју да је решење у стручним младим људима жељним доказивања.

Концепцијски су се разликовали. Он за мирну транзицију, они за праведну и репресивну лустрацију. Уздигао се ко сваки скоројевић кога је хаотично време извукло из буџака и посадило на престо.

Није се разликовао од било кога ко се на пречац докопао фотеље. Заклињао се у поштење, обећавао благостање, обрачун са криминалом и лоповима из претходне власти.

Кажу да је тако намеравао брат Божидар, у Бога се уздајући, несвестан да је ушао у мрачни дућан у коме се моћ пазари душом. Најпре су га наговорили да је непотизам превазиђена категорија и да се човек мора окружити људима од поверења. Сетих се ратног председника мале општине у источној Босни. “Шта ће ти место директора комбината за прераду дрвета. Већ имаш неколико функција”, питао сам га.

“Размишљао сам да нађем неког од поверења и закључио да себи највише верујем”, одговорио је лаконски. Сада као и многи ретко навраћа у завичај јер га тамо сви добро познају.

И Божидар је себи веровао, највише, окружујући се сарадницима у чијим очима ће и он и они сами изгледати моћно и импресивно. Свестан да је прокоцкао историјску шансу да оствари велики искорак да задужи народ, а потомке овенча славом свога имена.

Стајао је осећајући како бес у њему надолази. Цео живот га је потискивао, трудио се да изгледа миран и прибран, да контролише ситуацију и достојанствено прима ударце.

И огледало је страдало. Велико, дуже од њега, и шире од рамена. У њему стајао сваког јутра и сваке вечери. Сада је видео другог човека. Ни налик оном старом отменом и дичном хришћанину. У огледалу се насупрот њему налазио он измењен до непрепознатљивости. Снужден и утучен, без дамара, зурио је нетремице у своје посивело лице, са упадљивим црним колутовима испод очију. Намах је стиснута шака излетела из рамена и закуцала се у сред лица у зрцалу.

Скакоо је по срчи ко суманут вичући: Кратак је пут од мерака до севапа. Од грофа до просјака. Од моћи до немоћи. Од трона до понора. Од јунака до богаља. Од хероја до издајника. Од ношења на рукама до гажења под ногама.

Е како су Божидара опевали. Народ, наш милостиви. Благочестивост пука према моћним појединцима је безгранична.

“Пучина је једна стока грдна добре душе док јој ребра пучу”, приметио је увек прозорљиво надахнути Његош.

Каква је то еуфорија љубави маса, од додворавања и ситног ласкања до лицемерног улизичкиг обожавања. Све до тренутка док се тај појединац не оклизне или падне у немилост друговима изнад њега.

Председника Божидара и побратима му Омера, комесара, носили су на рукама по ослобођењу. Ослободиоци су се пред јавношћу понашали каа једнојајчани близанци. Божидар је био умерен и непретенциозан. Покушавао је да остави утисак мудрог и стабилног човека. Мада није био вешт да маскирао своје неискуство и лошу процену људи и околности. Показао је у старту колебљивост и непринципијелност. Како би покрио недостататке одрекао се људи од ауторитета, ангажујући неостварене и незреле кадрове којима ће моћи лакше да управља.

Једна несмотреност га је довела у конфликт са озбиљним друговима. Али су околности протезале на његову страну. Циљ да се скине султан маскирао је недостатке у Божидаревој богобојажљивој и каприциозно амбициозној личности.
Омер је био дупло млађи, темпераментан, динамичан, елоквентан и оштроуман, спреман да се ухвати у коштац са најтежим изазовима. А било их је на претек.
За разлику од Божидара реформатора заглављеног у подруму конфузних стремљења, са наглашеним хормонским дисбалансом или синдромом климактеричне удовице са истока Србије, Омер је имао стратегију како да сачува наклоност масе не наклоњене његовим ставовима по многим питањима али склоне да фаворизује његову отреситост и став који је деведесетих у Србији прославио чувеног Брацику:

“Зашто се ви као Срби плашите Србије када се ја као Мађар не плашим”.

А Божидар је посртао у својој недоследности, тврдоглаво се бранећи ставом да су пред законом сви исти, бежећи и од помисли да се ухвати у коштац са окураженим криминалним структурама бившег режима, дубоко интегрисаног у све поре система насталог на доушничко – мафијашким постулатима латино – америчких картела.

“Lamtumirë shoku”, (довиђења друже), поздравио се претходне вечери Омер са Божидаром, враћајући га у одаје дубоке анонимности одакле је стигао под светла позорнице, где осим изубијаних колена најчешће антрофирају и последњи дамари карактера.

 

ИН4С