Почетак » Вести » Србија » Рељић: Резолуција 1244 и `Дејтон` су наше линије одбране – нисмо њима задовољни, али испод њих не смемо

Рељић: Резолуција 1244 и `Дејтон` су наше линије одбране – нисмо њима задовољни, али испод њих не смемо

ТРИБИНА „ИЗВОРНИ ДЕЈТОН ИЛИ МИРНИ РАЗЛАЗ У БиХ“ У ОРГАНИЗАЦИЈИ ПОРТАЛА „СВЕ О СРПСКОЈ“ И „ФАКТИ“

* Кад ишчитате исказе и објаве Тимоти Леса видите отприлике ово: малтретирали смо Србе уређујући Балкан по нашој мери, они су све то претрпели наочиглед света, а резултат је такав да сад морамо или попустимо или ћемо морати констатовати да су Срби нашли заштитнике којима ми више не можемо ништа

* Наш став је: ви сте против свих Срба. А наш најбољи одговор: сви Срби су и један фронт. Свако одвајање дела српског света, а који би се с њима договорио о решењу свог дела проблема је – пораз, пре свега за тај део. Неће добити ништа, а изгубиће се темпо у заједничкој борби

* Никако не би требало да учествујемо у кршењу међународног права иако је безобзирно кршено на нама… Они не могу другачије да се понашају. Али ни ми више нисмо сирочићи без иђе икога. Можемо да се обратимо новим моћним земљама. Бар Русији и Кини. Оне су спремне да подрже нас и нашу борбу, али хоће да то стаје у принцип – не сме се чинити против међународног права

* Све што ће се дешавати и око Репулике Српске стаје у овај оквир. Тимоти Лес је објавио да они с друге стране разумеју да се на нас мора гледати као на играча који је све издржао и сад има права – бар, колико и други који су досад били привилеговани. Њихове привилегије су октроисане, наша права су изборена. То је наша стратешка предност

ПРВО што је важно за нашу оријентацију je кључна тачка гледишта оних који су нам ово стање искројили (хегемон САД, извођачи радова са европског континента – Немачка као главни играч на терену, Велика Британија главни консултант и остали евро-сателити) – а то је чињеница да су они у своје операције улазили третирајући нас као Србе, највећи народ који држи средиште Балкана.

Подсећање на догађања како их ја видим: кад Запад после добитка Хладног рата – доживи лако и одушевљено падање читавог Истока у „добровољно ропство“ – као операције су се појавила разарања три федералне државе: СССР, ЧССР и СФРЈ (све три су словенске, на ту чињеницу нико није обраћао пажњу.)

Велесила СССР се распао за годину. Страшни Руси се нису много разликовали од бенигних пивопија Чеха, али је сва та машинерија зарибала кад је ударила на Србе.

Истовремено, Немачкој је дозвољено уједињење. То није било питање немачке снаге, него потребе да се са идеолошких фронтова либерализам-социјализам, враћамо на старе: односи народа (Словени, Германи), верских група (православље-католоцизам), тј. Исток-Запад.

Непредвиђено и субверзивно понашање Срба изазивало је буку и бес Запада: њихових политичких елита и распомамљених медија.

Прошле су три деценије а мртва СФРЈ је још увек леш који сваки час може да испадне из западних плакара.

Као и сви ликвидатори нечисте савести, Западњаци мрзе своје жртве. И плаше их се. Јер знају да их се није лако, ни јефтино отарасити.

Како време протиче, то је све теже.

То стоји у подтексту порука Тимоти Леса!

Кад ишчитате његове исказе и објаве видите, отприлике ово: малтретирали смо Србе уређујући Балкан по нашој мери, они су све то претрпели наочиглед света; све њихове суседе смо употребили у том малтретирању по старом империјалном правилу Divide at impera – од тог да су пуцали на њих до тога да су се међу првим морали оглашавати кад је требало митологизирати „црне слике“ Срба – да је Милошевић Хитлер а Омарска Аушвиц, до Сребренице као геноцида који је извикала Медлин Олбрајт или да баш они хитно признају Косово – и, објашњава Лес, резултат је такав да сад морамо да или попустимо или ћемо морати констатовати да су Срби нашли заштитнике а којима ми више не можемо ништа.

Зато кад наши „пријатељи“ из других постјугословенских држава причају Западњацима о „сувереним државама“ – они су њима смешни пајаци. Јер, то су за њих откроисане границе.

Кад западна бахатост одговара да се то не може мењати без рата, они су углавном у праву, али њихове бриге нису наши животи. Они уређују овај простор по својој мери.

Дакле, они одсад и даље раде на Србима или сад и са Србима! То је врло важно имати на уму. Наш став је знање: ви сте против свих Срба. А наш најбољи одговор: сви Срби су и један фронт.

Свако одвајање дела српског света а који би се с њима договорио о решењу свог дела проблема је – пораз, пре свега за тај део. Нећете добити ништа, а изгубиће се темпо у заједничкој борби.

Одличан пример за то је `случај Црна Гора`: имате туристички потенцијал таман да живите од Београда и да вам неколико хиљада Руса буде екстрапрофит, али – ваша политичка структура има безусловну обавезу да ослаби Србију и Србе и Црна Гора више не може да брине о својим интересима.

Кад поносно умаршира у НАТО онда служи за вицеве америчком председнику који на подсећање НАТО-принципа „сви за једног, један за све“ смејући се грохотом, објашњава да би то била глупост невиђених размера да он шаље свог сина (као и било ког Американца) да се бори за Црну Гору ако ни била нападнута.

Поред САД, као светске силе, ту су сад Русија и Кина, бар. И оне су спремне да подрже нас и нашу борбу, али хоће да то стаје у принцип – не сме се чинити против међународног права и рушити међународни поредак за рачун ароганције моћи.

Важно: принцип! Запамтимо то.

Запад је то учинио смешним, али нове силе то враћају. Оне се супротстављају нашим непријатељима (мислим да је непријатељ одговарајући појам, иако он не мора да се користи у рутинској политичкој комуникацији) принципијелно не волунтаристички.

Дакле, то што ми сада, у овом времену које је можемо узимати као предвидиво (можда деценија), не би требало да чинимо је учествовање у кршењу међународног права. Оно је кршено безобзирно на нама, али у овом стању ми ћемо се држати:

  1. Дејтонског споразума (и враћање на изворни Дејтон, 1995),
  2. Резолуције 1244 (испуњавање оног што је договорено и написано, 1999), и
  3. Рефрендума о независности Црне Горе (2006).

У сва три случаја Запад, САД, користили су присилу која је нама ускраћивала могућност да будемо равноправан партнер, али су донесени документи којих се ми држимо а они опет не. Ни ми – гледано историјски – нисмо задовољни овим линијама одбране, али знамо да испод тога не смемо да идемо! И то – координирано. Нису то три споразума који немају везе један с другим: с други страну је стално иста страна и то је за нас Једно у три подакта – и свако урушавање једног стуба опасно је за два друга.

Они не могу другачије да се понашају. Али ни ми више нисмо сирочићи без иђе икога. Можемо да се обратимо новим моћним земљама. Документи који описују наш положај су познати међународни уговори. Важно је бити и приправан за све врсте одговора, али мирно испуњавање међународних уговора је наш стратешки правац.

Добро, ја знам да је приговор овоме да је ово лако рећи али да су конкретни политички послови много компликованији. То је тачно. Али, то није ништа ново.

Пре три деценије наши неперијатељи су били неупоредиво јачи. Ми потпуно сами. Наши организациони потенцијали јесу били независнији, али је наше искуство било недостатно и ставови наивни.

Наши суседи су били уверени да нам спаса нема и да су њихове акције на светској геополитичкој берзи вредније од наших.

Простор за политичке маневре Срба је данас много већи. Српско полицентрично друштво је данас компактније. Западна шаргарепа је данас (и у интеграцијама, и у вредностима које би требало преузимати) неупоредиво мања. Готово да је нема. Можемо разумети да наши политичари о томе причају, тактички, али не да они верују у те приче.

Дакле, да закључимо: Запад нас види као проблем који се зове Срби, државе у којима ми живимо су им проблем или средство – према томе, ми смо им трајан (проблем) а државе су им привремене. Ово стање није добро док нам се не укаже прилика за боље.

Бесмислено је тврдити да ако наступате не пребрзо ви у ствари подржавате „замрзнути конфликт“. Ништа ту није замрзнуто.

Пар речи о тзв. замрзнутом конфликту. Читава данашња Европа је низ начетих замрзнутих конфликата – од Шпаније, Велике Британије, Немачке и њених суседа, Мађарске и Словачке, Бугарске и Северне Македоније, Хрватске и Италије… Све се то може одмрзнути сваки час.

Ми смо стално у акцији. Терају нас, прете, понижавају. То што не потписујемо неке нове споразуме које нам траже Лајчак и други полусвет који шаљу да нас мамуза, није знак слабости него постојаности. Кад стугну боље понуде моћи ће рачунати да ћемо ми и то потписати.

Ако желе да пониште права Срба у оквиру потписаних споразума морамо бити спремни да се бранимо „и другим средствима“. То није наш циљ. Али јесте обавеза. То мора бити јасно.

Све што ће се дешавати и око Републике Српске стаје у овај оквир. Тимоти Лес је објавио да они с друге стране разумеју да се на нас мора гледати као на играча који је све издржао и сад има права – бар, колико и други који су досад били привилеговани. Њихове привилегије су октроисане, наша права су изборена. То је наша стратешка предност.

(Излагање Слободана Рељића на трибини „Договор или разлаз у БиХ“ у организацији портала Све о Српској и Факти, уз подршку Представништва РС у Србији)

Факти