Почетак » Вести » Србија » СТРУЧЊАК ОБЈАСНИО: Ко бира патријарха? Стране службе или Свети архијерејски Сабор?
Фото јутјуб снимак екрана

СТРУЧЊАК ОБЈАСНИО: Ко бира патријарха? Стране службе или Свети архијерејски Сабор?

„Приче да се поглавар неке православне цркве бира од стране владара су старе скоро колико и сама Црква. Желим да направим осврт на дешавања у бирању поглавара Српске Православне Цркве у последње три деценије, а нарочито на бирање будућег патријарха за кога кажу да мора да буде по вољи председника Александра Вучића“, наводи верски и политички аналитичар Предраг Ђокић.
Његову колумну преносимо у целости.

Избор патријарха се врши на Светом архијерејском Сабору апостолским жребом. Сваки епископ има право да буде кандидат ако је на челу епархије пет и више година. Према Уставу СПЦ рок за избор патријарха је 90 дана, али због епидемиолошке ситуације сада постоји могућност померања рока. Неки медији лицитирају са јануаром 2021., али говоре и о мају 2021. месецу који би по њима највише одговарао да би се коначно завршила прича о Косову и Метохији и да би то одговарало председнику да СПЦ буде обезглављена.
Могућност избора за патријарха добијају тројица епископа који су имали највише гласова. Имена се стављају у коверте, а оне у Свето Писмо. Коверту вади и отвара монах кога Свети архијерејски Сабор одреди. Овде почиње мистификација целог процеса и почињу приче о намештању избора патријарха. Да ли је један кандидат стављен у све три коверте или стварно свака коверта садржи по једног кандидата? Да ли је тај неко ко је изабран, изабран вољом неког човека или вољом Духа Светога?
Три деценије се говори како се намештају коверте, избори за патријарха. Како ДБ, БИА, ВБА утичу на избор уценом епископа, али на крају се увек испостави да се изабере неко за кога се најмање очекивало. Међутим, то не смета теоретичарима завере да и даље говоре о намештању избора.
Патријарх Павле је изабран као кандидат са најмањом шансом, историја је показала да је његов избор био најбољи за време у коме је он био. Избор патријарха Иринеја, представља још један избор најмање изгледног кандидата, који је такође својом мудрошћу водио СПЦ према захтевима времена, разумећи у каквом окружењу се налази Србија, какве су све претње и шта се све мора урадити. Међутим, његов избор није задовољавао одређене кругове који нису престали да га блате током свог столовања не трону Св Саве. Занимљиво је да се о патријарху Иринеју говори као о Вучићевом, а заборавља се да је он био и патријарх за време председника Бориса Тадића и то две године. Чији је онда био?

Још исте вечери када се патријарху Иринеју погоршало здравствено стање почело се са лицитацијама од стране појединих медија, али уз обавезно наглашавање како је његово руковођење СПЦ било веома лоше. Замера му се сарадња са председником Вучићем и то што је рекао за њега да се бескомпромисно бори за Косово као лав, као и да је патријарх немилосрдно празнио касу за цркву, али то је само почетак. Највише му се замера зашто није покренуо побуну, бунт против власти у Србији. Занимљиво је да о овоме говоре највише они који кажу да је Србија секуларна држава и да црква не сме да се меша у државна питања. Износе се веома тешке оптужбе, јер и поред све хајке која се 8 година води да ће председник Вучић признати Косово и Метохију то се још није десило, а патријарх је својим залагањем и борбом успео да испуни обећање о завршетку изградње Храма Св. Саве, само што то није једино његово дело, има их још пуно, која се ради политиканства радо прећуткују, а приказују као пражњење касе. У свим државама света постоји сарадња духовних поглавара са световним властима. Није патријарх духовни поглавар опозиције или власти, већ верујућег народа.

Одређени медији, тзв грађанска елита и још по неки које не знам где да сврстам, покушавају да наметну ко би по њима био најбојли кандидат за патријарха и почињу од епископа диселдорфског Григорија за кога кажу да би велики број грађана желео да га види на трону Св Саве и представљају га као модерног, али и обавезно и као опонента Вучићеве политике, не наводећи против чега се тачно епископ бори. Мада се не пропушта прилика да се каже да је Григорије завршио у Немачкој због некакве непослушности. Када се упразни нека епархија, нормално је да дође до ротације међу епископима, али очигледно да више прија да се све скандалозно приказује и опет приписује председнику Александру Вучићу да је он преместио епископа Григорија у Немачку. Не знам како, јер се о томе одлучује на Светом архијерејском Сабору, где већина епископа треба да гласа. У први план се ставља и епископ Јоаникије који се узима као други кандидат. Особа која би требало да покрене неки бунт против председника Вучића и да ослободи Србију као што је то блаженопочивши митрополит Амфилохије урадио у Црној гори. При том, политичка ситуација у Црној Гори је још увек нестабилна, а време ће показати шта ће се стварно издешавати. Поредити председника Мила Ђукановића који је отворено устао против СПЦ у Црној Гори, хтео да преотме светиње и озбиљно се посветио укидању српског идентитета, са председником Александром Вучићем је крајње неумесно и злонамерно. Са оваквим жељама које има грађанска елита и поједини медији, као да се опет враћамо на период неког комунизма и њихових покушаја, где ће тамо неко одлучити ко ће да постане патријарх. У супротном ако се не деси како су они замислили, тај неки други неће бити прави патријарх, већ Вучићева марионета. Онда се са са правом може поставити питање да ли су и они које предлажу њихове марионете изабране од неких медија са сумњивим власничким капиталом и упливом страних служби?
Ад: 7с

Они који пресуђују и усуђују се да говоре ко може да буде, а ко не може да буде патријарх имају и листу непожељних кандидата и њих сврставају у омиљене епископе председника Вучића, а то су епископ бачки Иринеј, митрополит загребачко-љубљански Порфирије и епископ шумадијски Јован које приказују у негативном светлу. Епископе који би искључиво радили по наређењу.

Јасно је шта се овим жели постићи, а то је раздор у самој СПЦ, али и народу. Намерно се црква представља само као нека организацаја и занемарује шта је Црква и како она функционише више од две хиљаде година. Да је то жив организам, динамичан, а не умртвљен, јер црква непрестано дејствује у времену и мења се, водећи рачуна да се не промени суштина, а она је зашто постоји Црква и односи се на спасење човека. Црква је увек помагала и помагаће у свим временима, као што се и СПЦ изборила да очува српски идентитет и јединство Срба у најтежим временима. Лако је унети смутњу, као што се данас ради са овим лицитацијама.

У Симболу вере лепо пише: Верујем у једну саборну и апостолску Цркву! Одлуке које црква доноси су саборне, или у преводу договор епископа да се нешто треба урадити, спровести, на добробит целог народа, а не тамо неко одмеравање снага и такмичење. Сасвим је нормално да постоји размена мишљења, чак и неслагање, јер цркву не чини једноумље, али битно је да на крају буде заједничка одлука којом се исказује јединство.

СПЦ и новог патријарха чекају велики изазови у времену које долази, али највише у погледу поларизације друштва, где једна страна која себе сматра

Република