Download http://bigtheme.net/joomla Free Templates Joomla! 3
Почетак » Вести » Србија » Кинеска претеривања званичне Србије

Кинеска претеривања званичне Србије

Штетно је срлјати, а потпуно бесмислено према тој или било којој другој држави односити се снисходлјиво, као да смо вазална землја. Претходних неделја имали смо, нажалост, прилику да пратимо и такво понашање наших владајућих структура.

Драгомир Анђелковић | Демостат | Београд 22. Апр 2020 | Дијалог

Пре двадесет година Кина је имала вишеструко мањи Бруто домаћи производ (БДП) од САД. Данас је у погледу БДП израженог кроз паритет куповне моћи – који је најпогоднији за поређење националних економија – претекла Америку. Ако се као мерило узме БДП у реалном износу, у том случају поменута азијска сила је друга светска економија, са перспективом да у наредних десетак година и у том погледу избије на прво место. Наравно, амерички БДП по глави становника у оба случаја је знатно већи и такав ће остати. Али сада се не бавимо стандардом грађана понаособ већ националним богатством и са њим повезаним државним потенцијалима.

Војно-политичка моћ, по правилу, прати економска кретања. У складу са тим и Кина је све снажнија сила, са већим глобалним радијусом дејства. У свом окружењу већ је у стању да готово парира САД, а у неким другим деловима света да представлја известан изазов Вашингтону. Полазећи од света тога, тј. од кинеских економских капацитета и повећаног геополитичког домета, није ни чудо што Србија све више, и то на разне начине, рачуна на Пекинг и придаје му велики пропагандни и други значај. То генерално има смисла. Међутим, у свему има много претеривања па и злоупотреба.

С обзиром на то да смо лоше прошли у доба безрезервне западне доминације, те да водећи евроатлантски центри одлучивања и далје не показују разумевање за наше виталне националне интересе – није ни чудо што нам годи како јачање кинеске моћи, тако и других играча ван западног круга. Али да би од новонасталих глобалних околности могли да имамо осетну корист, морамо да будемо вишеструко реални у вези са тим шта од кога можемо да очекујемо. И шта је за нас уистину добро. Инат и ситне комбинације не доносе спас.

Да кренемо од Кине. Нема сумње да у догледно време нећемо бити у зони њене веће војно-политичке моћи. Мало је вероватно да ћемо икада и бити. Кина је за нас веома важан економски партнер и фактор који заједно са Русијом доприноси трансформацији светског поретка од монополарног ка полицентричном, што нама и низу других држава повећава маневарски простор за заштиту националних интереса. И то је то.

Од Кине немамо директну подршку у вези са заштитом онога до чега нам је као нацији стало. Када се ради о Републици Српској, Пекинг није активан на полју спречавања покушаја њеног слаблјења у контексту централизације БиХ. Срби ту пре свега имају подршку Русије као и у Црној Гори. Тако је и када се ради о заштити оно мало наших преосталих позиција на Косову и Метохији. Ту је Кина нешто активнија, али је њена улога по нас далеко мање битна од руске. Полазећи од удаљеност Кине и њене усредсређености на оно што је се директно тиче, друго и није за очекивати.

Кина је, понављам, за Србију све већи инвеститор и партнер у економској сфери. Русија је то на подручју енергетике а без претеривања савезник нам је када се ради о одбрани виталних националних интереса. Што се Запада тиче – а сада није битна његова хетерогеност па ћемо је занемарити – он нам је свакако и далје најважнији у привредном али и цивилизацијском погледу. Ни Кина, ни Русија ту му нису равне. Уз то налазимо се у зони где НАТО има војно-политички примат. Колико год водеће западне силе нису благонаклоне према нашим националним стремлјењима, и те како могу да нам направе много више проблема него што то данас чине. А можда се нешто нама у корист и промени у њиховом приступу. Поготово ако Трамп поново победи после чега је скоро извесно руско-америчко зближавање. Отуда, економски и геополитички мудро је и да са западним силама настојимо да развијамо што болје односе.

Српска сполјна политика „балансирања“ или како се раније говорило „ослањања на више носећих стубова“ – несумњиво је добра. Можда и најбоље што радимо. Од ње до далјњег ни на који начин не треба одступати. Међутим, последњих месеци као да се то на дешава. Кина постаје предмет обожавања од стране наших званичника и налази се у фокусу њихове пропаганде која има за цилј обликовање јавности у светлу што већег пријателјства према тој великој земљи. То ни само по себи није добро, а тим пре у комбинацији са (1) јавним омаловажавањем ЕУ од стране дела наших владајућих политичара и њима блиских медија те (2) мање увредлјивим али и те како приметним занемаривањем и потцењивањем Русије.

Тешко је утемелјено објаснити зашто официјелни Београд све то ради, а много лакше је сагледати негативне последице које би из тога могле да произађу. Већ је видљиво да таквим приступом наш естаблишмент почиње да револтира Брисел, а добро обавештени руски кругови сведоче да је и Москва забринута због наших театралних изјава лјубави Пекингу. Што се САД тиче, и ту се не треба надати аплаузима због клањања Кини. Иако је са ескалацијом глобалног ЦОВИД-19 изазова дошло до краткорочног отоплјавања односа на релацији Вашингтон – Пекинг, сведоци смо обрнутих кретања. Америка сада оптужује Кину за неадекватан однос према коронавирусу, односно пласирање неистина о томе шта се стварно у тој землји догодило. Старо супарништво добија нову димензију.

Америчке политичке структуре, медији и генерално јавност, све се негативније односе према Кини. Јачање антикинских ставова приметно је и у многим другим землјама. То је последица ширења ЦОВИД-19 и тиме изазваних драстичних мера које су озбилјно погодиле и економије низа земалја, и животни амбијент њихових грађана. Многи за све то криве Кину и њену политику репресивног прикривања ствари. Кина се касније активирала и показала велику ефикасност у сузбијању епидемије, те је на неко време потиснула оно негативно што се од старта о њој појавлјивало. Али како време иде црне боје поново почињу да преовлађују. Тим пре можемо да замислимо шта ће бити ако на јесен дође до другог таласа корона муке и панике. Можда оно што се назива јачањем кинске меке моћи блокира такве трендове у по некој земљи, али у онима које су кључне за став западног јавног мнења са импликацијама које то има – тако нешто је немогуће!

Од економског просперитета и све већег глобалног значаја – што се раније истицало – све више је у фокусу западне јавности кинески систем. Он можда јесте у неким аспектима делотворан али све више се истиче његов тоталитарни карактер. Нису ретка ни мишлјења да се ради о најгорем споју маоистичког комунизма и најсуровијег капитализма. То додатно забрињава и немали део јавности у државама као што је Србија, које имају тоталитарно наслеђе и још неразвијен демократски поредак. Ту се јавлјају страхови да би приближавање Кини могло да буде катализатор недемократских процеса, односно извор инспирације за оне у власти (и опозицији) који и далје имају ауторитарне манире. Чују се и гласови да неки политичари толико воле Кину јер сањају о тамошњем моделу власти.

Укратко, из свих наведених разлога, далје политичко приближавање званичног Београд Пекингу реално може негативно да се пројектује и на наш међународни положај и на унутрашње односе. Добро је да са Кином сарађујемо али у томе треба имати меру. Штетно је срлјати, а потпуно бесмислено према тој или било којој другој држави односити се снисходлјиво, као да смо вазална землја. Претходних неделја имали смо, нажалост, прилику да пратимо и такво понашање наших владајућих структура. Оно је, наглашавам, штетно и за њих, и за све нас.

Политике, а тим пре геополитика – вештина је могућег. Најопасније је када се за немогуће умисли да је могуће или се из лично-партијских интереса држави намеће курс који је за њу штетан. Видели смо до чега нас је то довело када смо пропустили да схватимо значај рушења Берлинског зида те да се у складу са тим позиционирамо. Не би валјало да нам се данас обрнуто привиђа слична кинеска конструкција у Европи, где је нема, нити ће је бити. Да смо у Југоисточној Азији можда би Кина за нас могла да постане суштински ослонац али свакоме разумном је ваљда јасно да чак и у економској сфери (где нам је, понавлјам, посебно битна) то не може да буде у Југоисточној Европи, где се Србија налази. Наша будућност ће ипак бити дефинисана у троуглу између Кремлја, Беле куће и Бранденбуршке капије, уз асистенцију још по неког нама ближег средишта утицаја. Кина је далеко и с обзиром на њен систем, можда је и добро је што је тако.