Download http://bigtheme.net/joomla Free Templates Joomla! 3
Почетак » Вести » Свет » Танасковић: Ако је Ердоган у Сирији домаћин – шта је онда Асад?

Танасковић: Ако је Ердоган у Сирији домаћин – шта је онда Асад?

НЕООСМАНИЗАМ ОСТАЈЕ ДУБИНСКА КОНСТАНТА И СТРАТЕШКА ДОКТРИНА ТУРСКЕ

  • Према Давуоглуовој, а и Ердогановој неоосманистичкој визији, Турска треба да игра глобалну стратегијску улогу „централне силе“, а не више „моста узмеђу Истока и Запада“. Да би у томе успела, мора да искористи све компаративне предности своје „стратегијске дубине“ која се исходишно ослања на османску историју и империјалну географију
  • У име те «дубине» је још 2013. у Призрену говорио да је „Косово Турска, а Турска Косово“, аи даље с времена на време понавља да му је Алија Изетбеговић „оставио у аманет Босну“
  • Ердогану и даље полази за руком да игра улогу незаобилазног чиниоца у блискоисточним збивањима. На његовој су страни привилегован геостратегијски полажај, величина и снага земље, јака, бројна и модерно опремљена армија, друга по величини у НАТО-у, способност да тактички игра на противречне интересе и растући анимозитет између САД и Русије, а и немали уцењивачки капацитет у односу на НАТО и ЕУ
  • Само, сад се жестоко проверава располаже ли Ердоган подједнаким уцењивачким потенцијалом и у односу на Русију и колико ће успети да буде, односно остане „домаћин“ у Идлибу
  • «Ердоганизам» је прагматична неоосманистичка синтеза историјске и географске дубине у промишљеном, лукавом, али и рискантном извођењу једног изузетно способног државника, опасног за многе, али не мање и за себе

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ЗАОШТРАВАЊЕ сукоба у сиријској провинцији Идлиб донело је ново осведочење у то да је, без обзира на мимикријске форме и променљиви интензитет испољавања, неоосманизам дубинска константа турске спољне политике и иманентна стратегијска доктрина укупног државног наступања Турске.

Интересно „зближавање“ са Русијом, „свађа“ са Америком, ублажавање неоосманистичке реторике у односу на Балкан и свестрани развој привредних и културних односа са Србијом, чиниоци су који су допринели стварању представе у јавности, а и код неких спољнополитичких аналитичара, о некаквом великом заокрету Ердоганове политике.

Паралелно с тим, обновљене су сумње у одрживост тезе о неоосманизму као идеолошкој и вредносној вертикали турске спољне и укупне политике, чему су допринели и озбиљни симптоми компликовања и слабљења Ердоганове позиције на домаћем терену, релативни неуспех на изборима, болан губитак Истанбула и Анкаре, као и то да је главни теоретичар неоосманистичке „стратегијске дубине“, бивши министар спољних послова и премијер Ахмет Давутоглу напустио „султана“ и основао сопствену политичку странку.

Резон је био следећи: Ако се прагматични Ердоган разишао са професорским занесењаком Давутоглуом, вероватно је схватио да се његова „стратегијска дубина“ показала плитком у спољнополитичкој операционализацији, па намерава да коригује курс државне лађе у немирним међународним водама.

Ваља признати да овакав смер расуђивања делује логично, односно био би логичан да је реч о некој другој земљи, а не Турској.

Премда се овде не можемо упуштати у исцрпнију анализу кретања на турској политичкој сцени и улазити у сплет разлога који су довели до разлаза између „султана“ и „великог везира“, јасно је да је неспоразум био политички, тактички и персонални, а никако базично идеолошки.

Нису сви везири задовољни тиме да заувек остану везири, а самим тим и да могу султановом одлуком у сваком тренутку престати то да буду… Уосталом, довољно је пратити наступе и изјаве садашњег најутицајнијег Ердогановог саветника Ибрахима Калина, као и прелистати његову опсежну студију о историји односа између ислама и Запада „Ја, други и остало“ (2016), па се уверити у непромењеност темељних идејних и идеолошких полазишта.

Као што је то већ у више наврата убедљиво и јасно учинио, најјаче аргументе заступницима, условно речено, „неоосманистичке тезе“, понудио је сâм Ердоган. Да не буде нејасноћа, нешто и овом приликоm треба додатно разјаснити.

Није уопште битно да ли ће се неоосманизам баш тако називати, а поготово је небитно и бесмислено неко политиколошко надгорњавање међу онима који предлажу то појмовно-терминолошко решење за његово одређивање. Битно је једино то да појмовни садржај који се под неоосманизом подразумева реално постоји и да се, на овај или онај начин, константно манифестује у турској спољној политици.

То што се испољава у комбинацији са другим факторима или, тачније, у конкретним поступцима који су конјунктурно условљени датим сплетом околности, а у којима неоосманистичка димензија бива потиснута или бледи у појавном сагледавању догађаја и процеса, не би требало да наведе на закључак да је неоосманистичка стратегија напуштена или битно измењена. Ово тим пре што стално добијамо потврде да није тако.

Не треба, наравно, очекивати да ће турски званичници, укључујући и самог Ердогана, изричито заступати неоосманистичке ставове као нит водиљу турске спољне политике, али се из њихових изјава, каткад и прилично јасно, може разумети да је матрица „стратегијске дубине“ подразумева.

Ево шта је, поред осталог, а поводом погибије тридесетак турских војника у Идлибу, рекао Реџеп Тајип Ердоган пре неколико дана на састанку парламентарне групе своје Партије правде и развоја (АКП):

„Захтевамо да се сместа прекину напади режимских снага и да се оне повуку иза наших осматрачница. Истиче рок који смо дали онима који држе у окружењу наша осматрачка места. Тренутно разматрамо план како да на овај или онај начин ослободимо наше осматрачнице. Ми нисмо гости на овој географији, већ домаћини (курзив – Д.Т.). Због тога у Идлибу нећемо учинити ниједан корак уназад“.

Затим је, као домаћин, упутио ултиматум режимским, тј. Асадовим снагама да се повуку и удаље од линије турског осматрања.

Занимљив је и део Ердогановог излагања који се односи на ситуацију и турско војно присуство у Либији, које је део опозиције оштро критиковао: „Речи некога ко каже да не разуме шта наша земља покушава да уради у Либији равне су капи у мору. Каквог је посла имао Гази Мустафа Кемал у Триполију? Зашто је ишао тамо? Ми нисмо партија која негира нашу историју, већ заједно са њом идемо у будућност. У Либији и данас има турских племена“.

Преносећи вест о овој Султановој изјави, медији су код нас углавном навели да је он рекао како су Турци у Илибу „код куће“, што је у основи тачно. Међутим, израз који је употребио јесте „ев сахиби“, што значи „домаћин“. Реч „географија“ у оваквим контекстима на турском има значење „простор“.

Дакле, Турци су на простору Идлиба, а то значи и у Сирији, према Ердогану, домаћини, што би се рекло, своји на своме.

Ако је то тако, поставља се логично питање: шта су онда Башар ал-Асад и његова армија? Уљези, окупатори?

Они очигледно не мисле тако и понашају се у складу са својим осећањима.

На протест због напада сиријских снага на турске положаје у Идлибу, из Генералштаба руске армије кратко је одговорено да није требало да Турци буду тамо где су били. Изгледа да ни до Москве још увек није стигло обавештење да су они у Сирији, заправо, домаћини.

О Турцима као домаћинима своје издвојено мишљење имају дакако и сиријски Курди…

У вези са домаћим неразумевањем улоге турске војске у Либији, Ердоган подсећа на одлазак тада младог официра Мустафе Кемала Ататурка и групе добровољаца 1911. годину у ову арапску земљу, у оно време номинално османски посед, ради супротстављања италијанском освајачком насртају.

У једној турској дечијој енциклопедији на Интернету може се прочитати да је „Италија 29. септембра 1911. година напала Триполитанију, једну турску земљу у Северној Африци“.

„Турска племена“ у Либији, која Ердоган помиње, далеки су потомци османских војника и гусара који су тамо створили породице, а међу којима има можда и најмање Турака. Познати су под заједничким именом Кулоглу (од пре извесног времена више воле да се зову Кероглу, јер Кулоглу подсећа на то да потичу од султанових робова) и деле се на тринаест кланова.

Турски извори сматрају да их има око милион, што је тешко поверовати, а још теже проверити, али су Ердогану добро дошли, јер су, како он тврди, под претњом етничког чишћења.

Са неоосманистичке тачке гледишта, ова „турска племена“ оваплоћење су историјске и географске компоненте стратегијске дубине, а кад затреба и сјајан претекст за мешање у политичка и ратна збивања далеко од куће.

Није ли слична аргументација изношена девеседетих година у вези са трауматичним распадом Југославије и обавезом наследнице Османског царства да брине о судбини балканских муслиманских заједница, као своје људске оставштине у Румелији?

Још 2013. године Ердоган је у Призрену говорио да је „Косово Турска, а Турска Косово“, док и даље с времена на време понавља да му је Алија Изетбеговић „оставио у аманет Босну“.

Образлажући појмове и методологију, којима ће се служити при својој анализи међународног положаја Турске, Ахмет Давутоглу у „Стратегијској дубини“ на једном месту пише: „А објашњење једног тока или процеса захтева историјску дубину, која се заснива на поимању времена, и географску дубину, која се заснива на поимању места (простора). Историјска дубина омогућава нам да продремо у дух догађаја, а географска дубина да продремо у слојеве материјалног простора у коме се тај дух отелотворио“ /…/ „Анализа лишена историјске дубине повлачи за собом испрекидани низ појава који је тешко повезати, а нализа лишена географске дубине доводи до површних уопштавања која микро и макро ниво није у стању да повеже“.

Иако овом истакнутом турском геополитичком теоретичару јасноћа у излагању није јача страна, у светлу спољнополитичке операционализације доктрине „стратегијске дубине није тешко схватити шта је хео да поручи. Укратко, дух који прожима догађаје историјски је онај османски, а материјални простор на којима се отелотворио начелно обухвата све некадашње провинције Османског царства, а посебно оне који су у његовом саставу најдуже остале.

Зато је Едоган толико потресен страдањем идлибске „нејачи“, како се изразио, и „турских племена“ у прекоморској Либији, па мора да им похита у помоћ.

Турска, према Давуоглуовој, а и Ердогановој визији, треба да игра глобалну стратегијску улогу „централне силе“, а не више „моста узмеђу Истока и Запада“, како се раније говорило. Да би у томе успела, мора да искористи све компаративне предности своје „стратегијске дубине“ која се исходишно ослања на османску историју и империјалну географију.

Показало се да то у узбурканом свету данашњице, а посебно на нестабилном, сукобима потресаном Блиском истоку, у партији са много страних и домаћих играча, није нимало једноставно.

Како исправно запажа Бојан Бугарчић у предговору српском издању „Стратегијске дубине“, „та ‘прегрејана’ спољна политика може у датом тренутку да дође у озбиљан раскорак с потенцијалима Турске која, иако се убрзано развија, још увек није достигла жељени ниво моћне финансијске и економске силе“. Зато је она принуђена да „стално балансира, па и жонглира између разних приотитета“.

У том жонглирању, Ердоган је направио и неке погрешне процене, нарочито у погледу постављања према комплексним процесима покренутим тзв. „арапским пролећем“. Нарочито је омануо у вези са Сиријом, у чему није усамљен, сматрајући да Асад нема скоро никакву подршку у земљи и да ће се лако срушити, што се показало као пуста жеља његових иностраних непријатеља. А онда су пристигли и Руси… Курди су, наравно, кренули да искористе своју прилику. 

Ипак, Ердогану и даље полази за руком да игра улогу незаобилазног чиниоца у свим блискоисточним збивањима, повлачећи повремено неочекиване и хазардне потезе. На његовој су страни привилегован геостратегијски полажај, величина и снага земље, јака, бројна и модерно опремљена армија, друга по величини у НАТО-у, способност да тактички игра на противречне интересе и растући анимозитет између САД и Русије, немали уцењивачки капацитет у односу на НАТО и ЕУ, за коју је његов цинични мигрантски адут права ноћна мора, као и патриотски и традиционално милитаристички менталитет турске нације која му никада неће озбиљно замерити употребу војне силе у име светлих отаџбинских циљева, достојанства и величине Турске.

Сад се управо жестоко проверава располаже ли Ердоган подједнаким уцењивачким потенцијалом и у односу на Русију и колико ће успети да буде, односно остане „домаћин“ у Идлибу.

Страдају, као и увек, понајвише цивили, али то свакако нису они млади, снажни и здрави момци са мобилним телефонима које је Ердоган осветнички,  у стотинама, аутобусима упутио ка грчким и бугарским границама, а које ћемо вероватно ускоро сретати по нашим улицама и парковима.

Ето, тако у овом тренутку изгледа „ердоганизам“, прагматична неоосманистичка синтеза историјске и географске дубине у промишљеном, лукавом, али и рискантном извођењу једног изузетно способног државника, опасног за многе, али не мање и за себе.

Све о Српској