Download http://bigtheme.net/joomla Free Templates Joomla! 3
Почетак » Вести » Србија » Financial Times: Међународна заједница мора интервенисати у САД

Financial Times: Међународна заједница мора интервенисати у САД

Аутор: Иван ДАНИЛОВ, РИА Новости

КАД један од главних листова (неке земље) отворено призива страну интервенцију – онда је то знак да ствари лоше стоје.

А управо овакав закључак се може извести након читања крика о помоћи у виду коментара објављеног у респектабилном лондонском листу Financial Times који се сматра перјаницом британске и европске бизнис-штампе.

Тај коментар се појавио под насловом „Како страна интервенција може спасити америчку демократију“. Његов аутор — познати британско-холандски новинар Сајмон Купер – тражи да страна интервенција спасава не само америчку демократију, него и саму Велику Британију.

Могло би се, наравно, ово о `страној интервенцији` приписати познатом британском хумору, али… Као прво, Financial Times није хумористички лист. А друго (и главно): сви проблеми о којима пише Купер — реални су. Обично их, напросто, не признају, а поготово о њима не говоре јавно.

Али, ево –маске су скинуте, проглашено да је демократија у опасности, а страна интервенција (нека буде – и иронично) проглашена за средство које САД може спасити од грађанског рата, а Велику Британију од заразног и кобног руског утицаја.

Аутор Financial Times почиње текст смелом тезом: „Како зауставити грађански рат“ – наслов је са насловне стране магазина The Atlantic. Могу да предложим начин: међународна заједница мора интервенисати у САД. Наравно, Американци имају право на самоопредељење, али сада је приоритет очување демократије“.

Ово је суптилна игра речима јер у енглеском „интервенција“ може да значи и мешање и реалну војну окупацију.

Сви су се одавно навикли да у Лондону демонстративно бришу ноге о фундаментално право народа на самоопредељење. Зато је мало ко очекивао да таква формула буде доведена у везу са САД.

У истом тексту је и Британија добила своје: „Много савитљивијој Великој Британији потребна је такође присмотра. Као и Американци, и Британци третирају (политичке) противнике као издајнике. Обе земље сада намеравају да своје конфликте разреше на изборима у форми – победник добија све“. Само, такви сценарији се – како упозорава бивши министар у влади Јемена Рафат Ал-Ахали који је сада научни сарадник Оксфордске школе за управљање државном „Блаватник“ – ретко завршавају добро“.

У тексту се наводе и ове Ал-Ахалијеве речи:: „Многи људи у регионима у којима радимо сматрају да би њихово искуство са `националним дијалогом` требало пренети у Велику Британију и друге земље. Не би ли би тако требало да изгледају интервенције у САД и, можда, у Великој Британији?“

Било би смешно да британски проевропски политичари, а нарочито америчке демократе не покушају да искористе технологије типичне за обојене револуције за достизање внутрполитичких победа: оптуживање (политичких противника) за фалсификовање резултата избора, захтевање трећег круга гласања (као у Украјини), „другоог референдума о Брегзиту“, дехуманизацију политичких опонената (проглашавање за расисте, глупане и агенте Русије). Дакле: све чиме су већ овладали осим оружане побуне, а то им је све на располагању и без стране интервенције.

Индикативно је да аутор текста, сасвим озбиљно, предлаже да се искуство Авганистана искористи за писање новог устава САД и првог устава Велике Британије. У име спасавања демократије.

Прелаже и да Трамп буде протеран у Русију. Одустајање од импичмента (и од вероватног слања актуелног председника САД у затвор) представља као уступак „у име демократије и грађанског мира“.

Ради потпуног спасавања САД и Британије` предлаже се уношење у њихове уставе „заштите од спољног утицаја на изборе“. А као аргумент се наводи „успех Русије у Великој Британији и Америци 2016-те“ који се спрема да наводно на скорим британским парламентарним изборима „понови Индија“.

Ради „потпуне заштите“- у тексту се предлаже увођење иностраних контролора који би изборима у САД давали „демократски сертификат“.

Аутор Financial Times ни сам не верује да ће побројане мере помоћи. Зато текст завршава тужном констатацијом и реторским питањем: „Хајде да не будемо претерано оптимистични. Спољно мешање би, у најбољем случају, замрзнуло етничке, економске и регионалне конфликте који се слажу једни преко других. Зато је питање за међународну заједницу: колико крви и новца је спремна да потроши на земљу која није спремна за демократију?“

Права је штета што у Financial Times нема одговора на сусретно питање: а ко би (у случају САД и Британије) играо улогу међународне заједнице која би 1крвљу и новцем` требало да плати присиљавање САД и Велике Британије на демократију?

Financial Times, из разумљивих разлога, не може ни да замислити да се у тој улози нађу Русија или Кина. Сам лист је оптисао и Индију. Дакле: ко остаје?

Зар Сајмон Купер на страницама водећег британског листа алудира да британску демократију треба да спасавају француски војници који би се појавили у Лондону или да `мировни споразум` између Трампа и клана Клинтон треба да буде потписан пред цевима цевима војника Бундесвера?

То су евидентне глупости, а то значи да они који рачунају на спасавае САД и Велике Британије од клизања ка грађанском рату, или претварању у банана-републике, немају на кога да се ослоне.

Пре неколико дана је главни амерички лист The New York Times објавио текст „САД почињу да личе на Украјину“ у којем је указано на неколико „ужасавајућих паралела између данашњег Вашингтона и Кијева: прогон политичких опонената; политичар који изгуби изборе – не губи само власт него и завршава у затвору; демонизација политичких опонената; утицај фигура из сенке (олигарха) на јавну политику; коришћење политичке власти за прикривање преступа; и – наравно – утицај Русије.

Аутор The New York Times сматра да је за све крив Трамп и тврди да његово свргавање (импичмент) може спасити Америку.

То је логика којом су се руководили творци кијевског Мајдана: мислили су да ће све завршити ако убију јануковича или га присиле да побегне из земље. А показало се да је од тога све тек и почело.

Да ствар није ни у Трампу ни у Јануковичу.

Дехуманизовање политичких опонената и коришћење `обојених технологија` већ су постали главни елемент унутарполитичког живота (у САД), а то значи да су и последице неизбежне: деградација политиеи и економије, а у најгорем случају – грађански рат и распад државе.

Спољна интервенција и импичмент ту не могу помоћи, а могуће је, дакако,сваљивање свега на Русију. Само, како је показало украјинско искуство – вајда је од тога веома проблематична.

Факти