Download http://bigtheme.net/joomla Free Templates Joomla! 3
Почетак » Вести » Србија » „Успон нације – повратак државе“ – Александар Ђурђев

„Успон нације – повратак државе“ – Александар Ђурђев

„Успон нације – повратак државе“ представља, на нашим просторима, јединствено штиво у коме аутор Александар Ђурђев излаже концепт српске конзервативне мисли који би био примењив у условима XXI века.

Осврћући се на настанак и развој српског идентитета, нације и државе, аутор образлаже како су неке од темељних вредности биле перципиране кроз историју нашег народа. Идентификујући државу као формални и нацију као суштински израз српског политичког, економског и духовног бића, аутор детаљно објашњава због чега је важно да Срби поврате веру у њих, али и у себе и своје способности.

Називајући целокупно материјално и духовно историјско достигнуће српског народа српском цивилизацијом, он заговара став да постоје аутентично српска схватања свих вредности и свих области у приватној и јавној сфери живота – од историје и традиције, преко државе, политике, власти, војске, економије, радне етике, културе, слободе, породице, појединца, па све до националног идентитета, интереса, безбедности, васпитања, тржишта, социјалне правде и екологије.

Аутор, на тај начин, не само да даје одговор на то ко и какви смо били у прошлости, већ и какви морамо бити данас и у будућности, уколико желимо да повратимо стари сјај наше државе и нације.

Књига носи поруку да се нови изазови могу савладати старим и провереним методама, али и да је крајње време да одговорност за повратак српске државе и успон српске нације тамо где им је место, преузму они најбољи и највреднији међу нама, а то су српски конзервативци који разумеју глобализовани свет XXI века у свом окружењу.

ИН4С

Аутор је одважно закорачио у храбру и бескомпромисну авантуру тражења одговора на фундаментални изазов сваке генерације у свакој епохи. Шта је то што нас чини аутентичнима, посебнима и другачијима, као појединца и као дела заједнице? Шта је то, што је вертикала, константа и непромењлива у једначини нашег постојања, а шта је пролазно, хир, ефемерно, одраз времена, ма колико у том тренутку то изгледало модерно и фундаментално? За Ђурђева ту нема дилеме, као и за читаво интелектуално наслеђе на које се наслања – идентитет и традиција су динамичне и интензивне основе из којих све проистиче и у које се све враћа, и које, заправо, одређују оно што јесмо као личности или етнос.

Владимир Добросављевић, политички консултант

Као што је у временима осеке истинске стваралачке оригиналности класика једина стварно модерна, тако су у периодима опасног сужавања свести услед опијености илузијом апсолутне новаторске моћи конзервативци једини прави носиоци напретка. Србија јесте и „Исток Западу и Запад Истоку“, она је и „изнад Истока и изнад Запада“, али би зарад тога да коначно стане на ноге и постане светионик међу народима и државама морала у своме бићу препознати складно јединство, плодоносну цивилизацијску синтезу Истока и Запада. Ка таквој спознаји може је одлучно повести само конзервативна мисао загледана у будућност.

Дарко Танасковић, амбасадор Србије при Унеско

Манифест српског конзервативизма Александра Ђурђева долази у правом тренутку. Чини се да ствари за српско друштво иду набоље. Све више умних људи има свест и деловање у чишћењу темеља који одавно постоје. Аутор се дотакао важних тема, од безбедности, вере, рада, економије, слободе, бриге о појединцу и других. Мени лично је најважнија тема економског суверенитета, јер без њега нема надградње. Само економски независни појединци и друштва могу да раде на својој култури и националној свести. Иако сам конзервативац, рекао бих да је ова књига зборник разумних и рационалних мисли који нас доводи у склад са свим оним стабилним културама у свету које већ више векова немају никакву дилему да су ови принципи темељ здраве заједнице. Ово је једини пут да постанемо поштован партнер заједнице најстабилнијих друштава у свету.

Срђан Јанићијевић, Оснивач и директор Mокрогорске школе менаџмента

„Ја сам Србин, српско дијете,

српска ми је савјест чиста;

јуначких ми дједа слава,

к’о сунашце жарко блиста.

Ја сам Србин – тим именом вјечно ћу се поносити,

спас српскога славна рода,

на срдашцу свом носити.

… Камо, камо Душан силни? Камо паша Соколија?

То су дични синци Српства:

к’о звијезда им слава сија!

Ја сам Србин – гусле имам,

уз њих ти’о попијевам,

и љубављу према Српству своје пјесме загријевам.

Славим Марка и Милоша;

славим храброг Ђерђелеза…

…Ја сам Србин – српско дијете,

За Српство ми душа гори

Робоваћу српском роду,

Док ме црна смрт не смори.“

Ову, вероватно најлепшу, песму о Србину и српскоме (на)родноме идентитету, написао је, још 1899, песник муслиманског имена и презимена – Муса Ћазим Ћатић. И због тога, чак и да ништа друго вредно, у своме манифесту конзервативизма „који кружи Европом и против кога су се, у свету хајку, сјединиле све силе (нове) Европе“, Ђурђев није написао – вредна сваког признања била би му и само једна реченица. Она у којој, после опште дефиниције српског националног самосвојства као „јединства порекла, језика, вере, државности и националне свести“, Ђурђев, контра самоизолационистичкој мејнстрим „националној политици“, каже да српски конзервативци „не ускраћују могућност ни грађанима муслиманске, римокатоличке или мојсијевске вере (али и атеистима), да се национално осећају као Срби, јер они на то имају право, баш као и Срби православне вероисповести“.

Цвијетин Миливојевић, политички консултант

Ђурђевљева књига „Успон нације – повратак државе“ јесте, заиста, својеврсни манифест на тему неопходности заједничког деловања српске патриотске интелектуалне елите у најтежим могућим околностима сваковрсног рушења, порицања и самопорицања српске идеје. Почетак новог века и миленијума је за нас Србе и најновије искушење у избору идентитета: оног само индивидуалног и личног или оног заједничког и саборног. Од тог избора ће онда, касније, све зависити. У том смислу је ова намерно и баш модерно „разбарушена“ књига потенцијално важан креативни и симболички импулс за наше самоиспитивање по идентитетском питању, најважнијем од свих. Тиме се даје и конкретан допринос даљем очувању српске идеје и нашег заветног односа према Отаџбини. С напоменом о посебној важности успостављања појма „српске цивилизације“, у коме се крије и безброј даљих могућности унапређивања овако постављене, независне и аутентичне перспективе историје српства.

Драгослав Бокан, председник Института за националну стратегију

Читаоцу препоручујем ову вредну књигу која на нов начин обрађује вечну тему конзервативизма. Нажалост, у модерној српској научној мисли нема много таквих књига. Зато је и њена вредност већа у овим смутним временима за Србију.

Проф. др Дејан Мировић

Многи ће помислити да је Ђурђевљева књига наставак Гарашаниновог Начертанија или украдених списа САНУ из средине 80-их година прошлог века. Да је то поновни сан о некаквој Великој Србији. Ту ће и бити у праву. Са разликом да Ђурђев схвата да су човек и његов радни дух заправо највећи капитал. Ако говоримо, дакле, о Великој Србији, онда је у овој књизи дато упутство како да Србија буде земља Великих дела, Великих мисли, Великог и виског морала, Великих духовних и научних достигнућа. Како да Србије буде Велика поново, о томе говори Ђурђевљева књига – од прве до последње странице.

Александар Протић Прота, продуцент

“Успон нације повратак државе”…. представља повратак разума на српску политичку сцену. Када сам пре неког времена разговарао са једним нашим познатим књижаром о класицима конзервативне мисли, нарочито америчке и европске, рекао ми је “да колико је њему познато већ 20 година није откупљено нити штампано на српски језик ниједно дело које се бави овом тематиком”?! У последње време сведоци смо да млади људи преузимају примат у разговорима о конзервативизму. Сада смо сведоци да ипак не остаје све на разговору. Књига Александра Ђурђева коју нам је представио као “Манифест” чини “мапу пута” за неупућене који хрле ка светлости конзервативизма. На том путу ће спознати сами себе, али и сетити се свих исконских вредности над којима су одрастали и схватити своју одговорност према слободи коју им анархолиберална елита ускраћује данас.

Дејан Новаковић, председник Покрета конзервативне Србије

Радује чињеница да ће ова последња Z-генерација, рођена и одрасла са мобилним телефонима, имати на располагању штиво које државу препознаје као формалну нацију, а све оно што данас зовемо наслеђем сврстава у српску цивилизацију. Не сумњам да ће баш они који одрастају уз предности технологије спознати потребу писца ове књиге да заговара став да постоје аутентично српска схватања свих вредности у приватној и јавној сфери живота – од историје и традиције, преко политике, власти, војске и економије, па до радне етике, правде, културе, слободе, екологије, и на крају и саме породице.

Жељана Радојичић Лукић, учитељица

Парадоксално је желети конзервативизам и традицију а имати жељу за обновом нације и државе до те мере да се често заборави да су нација и модерна држава углавном потекле из револуције (француске) и пре свега прогресивне политичке концепције. Либерални национални покрет 19. и 20. века увелико је допринео изазовима традиционалних европских структура. Тачно је да српска национална специфичност сеже много даље од 18. века, а записи који се односе на српски национални идентитет Александра Ђурђева најчешц́е су из пре тог периода, посебно се то односи на записе о делима Светог Саве. Српска специфичност, истовремено, у овој књизи далеко од тога да је ексклузивна и у великој мери отворена ка Европи и свету.

Такође мислим да постоји квази-архетипска српска „национална“ и културна специфичност која може бити корисна целој Европи у време када се све више заборавља европска историја и култура. Однос Срба према прецима је за пример, у Србији је још увек нормално познавати 8 генерација предака једне породице, док је у Западној Европи то веома ретко, вероватно има везе са православним култом светаца српске породице. Србију су одувек желеле силе због њеног стратешког положаја и несумњиво због тога је створила нарочиту отпорност, дух отпора. Важност епског и националног наратива у српској култури и књижевности такође одјекује епском грчком матрицом европске културе.

Важно је данас у случају вишкова либералне глобализације и ексцеса друштвене прогресивности који га прате да се редефинише и рехабилитује одређени облик конзервативизма који може тражити наслеђе и левице и деснице. И то без да се заборави рад на концепту добронамерне економије према компанији и предузетницима, али у складу са националним и културним интересима. Из свих ових разлога, рад Александра Ђурђева је изванредан, користан и пре свега актуелан.

Анри де Гросувр, есејиста, специјализован за европску геополитику, почасни аутор дела, „Париз Берлин Москва“

Ђурђевљева књига „Успон нације – повратак државе“ јесте, заиста, својеврсни манифест на тему неопходности заједничког деловања српске патриотске интелектуалне елите у најтежим могућим околностима сваковрсног рушења, порицања и самопорицања српске идеје. Почетак новог века и миленијума је за нас Србе и најновије искушење у избор

Прва асоцијација на Александра Ђурђева је булдожер. Са својих 40 година, као припадник генерације која је одрастала док се све около распадало, већ је стигао да проба много тога, да доживи озбиљне успехе, али и падове, поразе и ударе. И кад лута, и кад греши, и кад изгуби нит, Ђурђев, међутим устане, отресе прашину и попут булдожера наставља да тера даље непресушном енергијом која га и издваја од великог дела своје генерације. У још једној занимљивој реинкарнацији канона у који верује, овде нам се представља као аутор теоријско-политичког манифеста , посвећеног обнови нације и државе. Ову практичну књижицу вреди прочитати, а још више по њој и радити. У вери да ће кад тад дођи време да се овај канон, настао на простору нове српске деснице, и спроведе у пракси.

Миша Ђурковић, директор Института за европске студије

Александар Ђурђев у свом есеју анализира две централне теме у савременој политичкој расправи: конзервативизам и концепт нације. Док се у САД расправља о покрету „Национални популизам“, Александар Ђурђев у својој књизи обрађује ту тему не само из европске перспективе, већ и из привилеговане балканске опсерваторије.
Вредност есеја је способност аутора актуелне анализе уз сталне и прецизне историјске референце почевши од Југославије. Његова књига је основно штиво за разумевање динамике распрострањене на Балкану почевши од национализма и концепта идентитета.

др Франческо Ђубилеи, професор из Рима