Download http://bigtheme.net/joomla Free Templates Joomla! 3
Почетак » Вести » Србија » Жулијен Филип: Боље сто пута на својим леђима, него једном на коленима

Жулијен Филип: Боље сто пута на својим леђима, него једном на коленима

Жулијен Филип је на питање коју српску особину сматра посебно или специјалном, одговорио овако:

Луди Срби. Јединствена навика? Да пробамо са једним цитат о њима: „Боље сто пута на својим леђима, него једном на коленима“.

Барем у прошлом веку, то је заједнички историјски образац везан за Србе. Погледајмо неке главне илустрације тог српског мотоа.

1389, Kосово Поље? Сви су изгинули … Али Европа је ову битку прославила као победу, а звона цркве Нотр Дам у Паризу су зазвонила. У ствари, то је била битка без победника (и кнез Лазар Хребељановиц́ и султан Мурат су умрли, заједно са вец́ином својих најбољих бораца), и на дужи рок, губитак (Османлије су могле брзо да брзо регенеришу своје редове, а Србија то није била у стању). А онда су се Срби, упркос губитку вођства и аристократије, вратили на ноге упркос отоманској владавини, присилном преобраћању на ислам, пљачкама, ропству, зулуму који је трајао више од 4 века, не заборављајући свој индентитет и своју културу, а нису заборавили ни свој сан о независности.

19. век? Столеће обновљене независности. Српска револуција, устанци, бесни док се не препусте сами себи. Понекад су изгубили, али су на крају победили, све док нису рашчистили преостале дугове у Османском царству 1913. године.

Први светски рат? Срби су били усисани у рат, изгубили су 25 одсто становништва (више од 1.000.000 жртава, Аустро-Угарска и Бугарска су покушале да изврше геноцид над њима)… Али победа. И упркос губитку 54 одсто мушке популације, вратили се на ноге и формирали прву Југославију са Црногорцима, Хрватима, Словенцима, босанским муслиманима и северним Македонцима.

Други светски рат? Опет су усисани у њега. Усташки режим, његов нацистички ментор и разни сателити покушали су опет геноцид над њима, изгубили су свој први покрет отпора (четници), чинили су већину комунистичких партизана, изгубили су скоро милион војника и цивила … Али победа, и вратили се на ноге упркос политици комунистичке Југославије која је увек била непријатељска према њима.

Балкански ратови деведесетих? Они су опет усисани да иду у рат како би спречили Југославију да се незаконито распадне и, у Хрватској и Босни, да спречи отмицу свог становништва од стране непријатељски вођених сецесијских ентитета … Осећали су се у најгоре од њих и постали луди, постали су обојени на исти начин и на крају очистили Kрајину и источну Славонију од Хрвата и отели у Дејтону нову независну Босну и Херцеговину од мајке Југославије за коју су толико крварили… Губитак, али Срби су задржали Републику Српску, дакле своју аутономију у Босни без предаје, упркос огромним економским санкцијама и притисцима Запада.

Они нису неустрашиви, али су храбри – имају способност превазилажења страха…

Срби, од 5 до 10 (у зависности од ере) милиона јаких људи увек су стајали уз своју домовину и ишли напред. Борили су се без обзира на губитке и нису се ником клањали и љубили ноге. Делили су и дивне идеје, попут Југославије, крварили да би заједно са другим Југословенима остварили своје снове, чак су се одрицали и својих територија како би други били срећнији, а на крају би их увек позивали да клекну пред новим Господаром. И они то нису учинили (још?). Они и даље поносно стоје, упркос томе што су деценијама угњетавани од најмоћнијих земаља људске историје и њихових бројних вазала.

Срби су и даље најозбиљнији народ у Европи. Реалисти и идеалисти истовремено. Добра воља до те мере да је наивна. Превише храбри за своје добро. Сувише независни за ова времена центрифугирања. Понекад сувише окрутни и брутални. Некад би ме питали: „Шта бисте ви радили да сте на нашем месту?“. уздахнуо бих и не бих им ништа одговорио.

У сваком случају, никада на коленима, чак и ако их кичма боли као пакао. Желим им да стално стоје и устану када падну, увек, јер то су и заслужили. Морамо их дубоко поштовати због тога. И зато што су такође веома пријатељски расположени према пријатељима.

Они су сјајни.

Зар нису?

Еспресо.рс